Od osnovnoškolskog uzrasta član je Odreda izviđača“Nadel“. Kao mala, igrala je folklor i prošla kroz sve uzrasne grupe starčevačkog KUD-a, sve do prvog ansambla.  Bila je trener u “Fitnes Starčevo“, a zatim sa suprugom formira teretanu gde rekreativno trenira redovno. Bila je član amaterskog pozorišta pri Domu kulture. Udata je za Dragana Mrđana sa kojim ima dva sina, Filipa i Lava.

            Po čemu pamtite detinjstvo?

            - Pamtim po igranju napolju. Usput smo jeli šta stignemo, samo da se opet vratimo igri u pesku, žmurkama... Nije bilo važno koliko ko ima godina, već smo se svi zajedno igrali. Sve nas je zanimalo. Srećna sam što sam odrasla u to vreme kad nije bilo mobilnih telefona niti nekih posebnih igračaka, već smo imali maštu. Još kao  devojčica, vežbala sam folklorne igre kod Sandre (Kovačević), a potom sam prešla u striju grupu kod Nikole (Paulić) i na kraju bila sam član i prvog ansambla. Planiram da se vratim folkloru jer je nedavno pokrenuta  grupa veterana. Folklor mi je velika ljubav. Od malena sam izuzetno fizički aktivna. Nikad nisam bila lenje dete...

            Šta je obeležilo ranu mladost?

            -U to vreme zainteresovao me je izviđački pokret.  Sa 16 godina postala sam predvodnik “poletaraca“ jer mnogo volim decu. Kod mene se znalo da važi “rad-red-disciplina“. Tu sam otkrila da imam prirodni talenat za streličarstvo jer sam uspešna u gađanju lukom i strelom i pucanju, pa zato i danas rekreativno idem sa suprugom u streljanu.

            Kako se gluma našla u Vašem životu?

            - Moj prijatelj Nemanja Gavrilov je, sa još nekoliko njih, pokrenuo amatersko pozorište u Domu kulture. Nedostajalo im je glumaca pa je pozvao mene i mog brata, a ja sam prihvatila. Prvo sam dobila ulogu konobarice u predstavi “Kafana kod dve sestre“  koju je režirao glumac Mikica Petronijević. Uživela sam se potpuno u tu ulogu jer sve što radim, maksimalno se posvetim tome. Prvo izvođenje je bilo u Starčevu i sala je bila prepuna. Posle smo gostovali u Bosni. Sledeća predstava je bila “Sumnjivo lice“ i to je već bio ozbiljan rad. Prijavila sam se da glumim praktikanta Tasu, na iznenađenje svih. Zatim smo igrali “Zlu ženu“ u nešto izmenjjenoj verziji smeštenoj u budućnosti i specijanim kostimima. Tu sam glumila groficu Trifićku. Režiserka je bila Vladana Cvijanović.

            Kada počinjete da razmišljate o životnom pozivu?

            - Moja mama kaže da sam od malih nogu počela da pravim torte od blata. Šta god da se igramo, bila sam ta koje sprema torte, organizuje rođendane. Sa devet godina sam počela da pravim kolače, a ubrzo sam za kućnu slavu spremala sama sve torte i kolače. Uvek sam govorila da će moja deca imati najlepše torte za rođendane, jer moja mama nije bila vična pravljenju torti. Kad je došao na red izbor srednje škole,  znala sam da to jedino može da bude poslastičarstvo.

            Od koga ste najviše naučili o poslastičarstvu?

            - Od profesorke Svetlane Cece Stojšić. Upisala sam ono što volim i želela sam da budem najbolja u tome. Ona je odmah to primetila i baš me je “upregla“. Ponekad sam joj bila zamenik, znala šta može da mi poveri da odradim. Pojava interneta olakšala mi je posao - uvek može da se pogleda nešto novo, a ja volim izazove...

            Kakve torte najviše volite da pravite kada su u pitanju ukusi, a koje kada je u pitanju dekoracija?

            - Volim da imam neke svoje autentične recepte ili da izmenim nešto da ne bude standardno. Volim inovativno, drugačije, ne sve da bude po kalupu. Generalno više uživam da dekorišem torte nego da ih pravim. Izazov mi je kad se u dekoraciji traži nešto novo i kreativno jer tu ima prostora da se stavi akcenat na nečemu posebnom. Najviše volim da pravim mladenačke torte.

            Šta je važnije, da  tortu pamte po ukusu ili po tome kako je ukrašena?

            - Jednako su važni i ukus i dekoracija, ali za nijansu meni više znači ukus. Izgled uvek može da se “ispegla“ i da torta bude lepa, ali sa ukusom ne možeš da “fušerišeš“, ili je kvalitetan ili nije. Volim one starinske torte od baka koje  ne izgledaju glamurozno, ali znam da imaju kvalitetne sastojke i dobrog su ukusa.

            Na ovogodišnjoj 35. humanitarnoj akciji “Naj - torta“ u organizaciji “Večernjih novosti“ učestvovali ste po 17. put. Recite nam nešto više o tome i o motivaciji da redovno učestvujete?

            - Pre dve decenije  sam prvi put otišla na tu humanitarnu manifestaciju na koju me je odvela već pomenuta profesorka. Napravila sam za tu prilku 3D tortu u obliku zeke. U to vreme to je bio poduhvat. Objavljena je fotografija te moje torte u jednom časopisu i bila sam veoma srećna, iako nije bila nagrađena. Od tad uvek idem na “Naj - tortu“ jer je njen cilj, između ostalog, da se torte poklone domovima za nezbrinutu decu. NJima je to verovatno jedini dan u godini kada jedu torte, tako da meni nije bitna nagrada, nego da torta stigne do te dece.

            Ove godine na pomenutoj manifestaciji torti koju ste napravili dodeljena je specijalna nagrada, van konkurencije. Koliko Vam to znači?

            - Ove godine sam imala viziju da napravim tortu koja će biti internacionalna  tj. da pokaže da su sva deca ovog sveta ista. Napravila sam zemaljsku kuglu sa kontinentima, poređala zastave svih država i napravila decu svih boja kože, a tu je bila i poruka da su deca ukras sveta. Bilo mi je puno srce jer je konačno neko prepoznao moju poruku da su jedino deca bitna i da se te torte prave za njih, a ne za nagrade.

            Ko pravi slatkiše, sigurnpo ih i proba. Torte i slatkiši su kalorični. Potrebno je da se potroši višak. Od kada trenirate i koliko Vam fizička aktivnost znači?

            - Pre deset godina počela sam ozbiljno da vežbam kod fitnes trenera Nemanje Lugića. Vremenom sam toliko napredovala da sam postala njegova “desna ruka“ i često ga menjala na treninzima. Kasnije nam se pridružio i moj suprug. U vreme pandemije korona virusa nismo radili i ta priča se tako završila... Inače, radili smo funkcionalni trenig, fitnes, ali tu je bilo treninga snage u teretani, kardio treninzi, čak i kik-boks. To mi je “ušlo u krv“ i danas ne mogu bez treninga. Trenirala sam i kad sam bila trudna, a potom, mesec dana posle porođaja nastavila sam sa treninzima. To je za mene psihofizički rad od kog se dobro osećam i zahvaljujući kome dobro izgledam. Uz to se trudim da se hranim što zdravije. Ishrana mi je najvećim delom  bazirana na žitaricama, voću i povrću jer mi to  prija. Idem, kad stignem, na sportske manifestacije gde uvek dajem svoj maksimum.

            Završava se još jedna godina. Šta biste poručili našim čitaocima?

            - Želim svima, pre svega, zdravlje. Da imate zdravo telo, zdrave misli i puno volje da radite na sebi. Jednako važno je da se svi potrudimo da budemo bolje osobe nego što smo bili prošle godine. I da kad god možete, bez nekog razloga i povoda, učinite neko dobro delo.

Milena Jovišić