Po očevoj želji izučila je zanat za krojačicu i ceo radni vek se bavila šnajderajem. Udala se za Marka Rajkovića 1968. godine. Sa njim je dobila tri ćerke, Lidiju, Ivanu i Marijanu, od kojih ima šest unučića, a od skoro je i prabaka. Kaže da su to divna deca i da joj daju volju za životom. Sedam godina je živela u Nemačkoj, ali tamo joj se nije dopao način života i klima. U penziju odlazi godinu i po dana ranije, zbog problema sa kičmom, ali i danas rado sedne za mašinu za najvernije mušterije, a posebno zadovoljstvo joj je kad joj unuke zatraže da im nešto sašije.     

            Kako ste postali šnajderka?           

            - Posle osmog razreda moj otac je insistirao da budem krojačica kao i sestra. Bila sam ljuta jer sam htela da budem učiteljica, a on je znao da ću posle zanata odma dobiti “parče hleba“. I dobro je što je tako ispalo. Upisao me je u privatnu zadrugu “Moda“ koju je vodila Milena Bublić, a nalazila se u Lenjinovoj ulici u Pančevu. Tu sam učila zanat koji je trajao dve godine, a odmah zatim, 1967. godine, sam se zaposlila u “Modi“.            

            Kako je protekao  radni vek?

            - U “Modi“ sam dobijala paket koji sam morala sama da uradim, od krojenja haljine do peglanja.To je pravi krojački zanat zahvaljujući čemu sam naučila da šijem i to mi je dosta pomoglo u životu. Zato sam mogla i kod kuće da radim. Ova zadruga je posle nekoliko godina morala da se iseli pa smo mi radnici prešli u “Novitet“. To je bio veliki kolektiv od 300 radnika i tu je meni bilo malo nezgodno jer se radilo lančano. To znači da je svako imao svoju operaciju da radi, neko rukav, neko kragnu, neko ubacivanje postave itd. Tako od prve do poslednje mašine izađe gotov proizvod, bilo da je to haljina, kostim... Radila sam i kod šnajdera Čede kod “Dinamovog“ stadiona, a imam iskustavi u izradi tašni zahvaljujući mom suprugu.

            Odakle je poteklo interesovanje za pravljenje tašni?                  

            - Moj supug je bio modelar damskih tašni. On je radio u Beogradu u “Konzorcijumu“, a onda je prešao u “Krznaru“. Te tašne su se po Beogradu naveliko prodavale, a postojala je i prodavnica gde je on to prodavao. Mi smo radili tašne i kod kuće. Suprug je vadio modele, krojio, a ja sam lepak mazala i ajnšvagovala tj. savijala krajeve uz pomoć jedne koske od slonove kljove sa kojom sam mogla da obrađujem ivice. Šila sam  i postave za unutrašnjost torbi i štepala kaiševe. On je bio jako spreman za taj posao. Preminuo je 1994. godine, a ja sam sa 45 godina ostala sama sa troje dece koju je trebalo školovati bez ičije pomoći. Sve tri ćerke su “povukle“ na njega. Ivana voli da hekla, Marijana pravi figure za torte, dok je Lidija sposobna domaćica.

            Šta se sve menjalo u poslu kojim se bavite i danas posle skoro šezdeset godina?

- Ukus i stil su se promenili. Meni je pre možda bilo i teže, jer, dosta se i ručno šilo. Tako sam učila. Sve sam krojila po meri i ostavljala šavove koliko treba da se popusti ako se ugoji mušterija. Ta haljina je pratila liniju tela, jer tako se nosilo sredinom sedamdesetih. I sada imam taj stil rada, jer nemam te moderne mašine što sve rade, kao, na primer, porub. Sada se svašta traži. Pokažu mi model, pa ga ja prvo stavim na papir, krojim i onda mušterija dolazi na probu. To oduzima mnogo vremena. Vađenje jednog kroja je dosta skupo, a ja to ne mogu da naplatim. Ima ko traži iz “Burde“ i to je posao, ali kad ja moram sama sve, to je onda veliki posao. Međutim, kad naumim nešto, ja se zabunim da to ispadne kako treba, i oparaću pa ću ponovo šiti, ali uradim. Kad pogledam na kraju gotovu kreaciju, ponosna budem jer sam to ja sašila.

            Čime ste se još bavili u životu?     

            - Bostan smo sadili i prodavali od sredine sedamdesetih godina pa do sredine osamdesetih. Kad dođemo sa posla, praktikovali smo da idemo da kopamo, “puzimo“ ceo dan po njivama, a i deca su nam pomagala. Nismo zalivali jer je bilo kiša i bostan je uvek bio lep. Marko je seme donosio iz Grčke. Kad rodi bostan, natovarimo veliku prikolicu trotonku, ja sednem na nju i preko skele idemo u Vinču da prodajemo lubenice. Plašila sam se da se ne prevrnemo u Dunav, a moj Marko voleo da se šali, pa mi govorio da se uhvatim za lubenicu i neću potonuti.    

            Šta biste poručili devojkama koje još nisu odabrale čime bi se bavile?

            - Svima bih rekla da krojačica je jako lepo biti. Preporučila bih ovaj zanat svima, ako nisu nestrpljive. Jeste zamorno, kičma tu najviše trpi, ali toga ima i u drugim profesijama.

Milena Jovišić