“Zmaj Jovinu“ školu je završio u Pančevu, (sem trećeg razreda koji je završio Starčevu), a potom Elektrotehničku školu “Nikola Tesla“ na smeru jake struje. Školovanje nastavlja vanredno u Beogradu u Školi za učenike u privredi elektrostruke “Rade Končar“, smer elektronika. Oko 20 godina je proveo u hemijskoj industiji u Pančevu (u “Azotari“ i “Pertohemiji“). U više navrata radio je u inostranstvu: u Austriji, Libiji, Iraku i Kazahstanu. Bavio se izradom drvenarije (blind-ramova za slike po meri), aluminarijom, a imao je i servis za popravku elektronike. Osnivač je Društva, voćara, vinogradara i destilera “Starčevo“  (2015). Ima dve ćerke, Mariju i Ivanu, i troje unučadi, Anamariju, Luku i Miju.

            Pričali smo o svemu: o prirodi i njenim plodovima, umetnosti i književnosti i životu u inostranstvu...

            Kakvo je interesovanje u Starčevu sada kada je u pitanju bavljenje voćarstvom i vinogradarstvom s osvrtom na to kako je nekada bilo?

            - Dovoljno je znati da retko koja domaćinska kuća nije imala svoj voćnjak i vinograd. Starčevo je uvek imalo tri mikrolokacije koje su bile pod vinovom lozom i voćem. Jedna je put za Ivanovo, druga je put za Milje ka Dunavu i treći je potez  “deteline i vinogradi“. Primetno je da su u Starčevu povećane površine pod vinovom lozom i voćem, naročito u  “detelinama“, a to je pozadina današnjih Šumica i Radničkog naselja.

            Predsednik ste Društva vinogradara, voćara i destilera u našem mestu. Koji su vam ciljevi i aktivnosti?

            - Cilj je bio da se povećanjem površina pod voćem i vinovom lozom dobije više zelenih površina umesto oranica pod žitom, kukuruzom i duvanom koji se hemijski tretiraju.

            Starčevo je imalo rit, a sad je sve to preorano. Šteta je što Starčevo nema te zelene površine, nego se to sad besomučno tretira veštačkim đubrivom, prska se protiv korova, biljnih štetočina. Svuda su otrovi u ogromnim količinama i velikim koncetracijama. Nemamo ni jedan put u blizini sa drvoredom sa strane. Pokušavali smo da se izborimo da se neka državna zemlja dodeli Društvu i da tu napravimo ogledni vinograd i ogledni voćnjak sa kućicom, ali ta ideja je propala. Radili smo i na edukaciji ljudi mada je samoedukacija neophodna.

            Šta je uticalo da počnete da se bavite proizvodnjom rakije?

            - Kad sam bio mali siromaštvo je bilo redovno stanje. Baba i deda su živeli u staroj kući koja je još tu, pored ove naše, nove. Imali su stoku, a ceo breg je bio pod vinogradom i još tad se u našoj kući pravila rakija i vino. Deda je još 1933. godine išao u Ritopek i doneo sadnice šljive medare koje su za rakiju izdašne. Ispred kuće je bilo sedam velikih dudova. Pre nego što baba otvori kapiju i pusti guske da idu na kanal, morale su da se pokupe dudinje da bi se i od njih pravila rakija. Baba i ja smo to radili, a deda je bio subaša tj. poljočuvar i zato je malo bio kod kuće. Mi smo sami voće ukomljavali i tovarili na mala kola, upregne baba konja i idemo kod Činča jer je tamo bio zidani kazan tj. pecara.Tada se rakija pekla drugačije, samo do 30 stepeni i nije se prepecalo što je jako loše. Kasnije se rakija pekla, ali ne u tolikoj meri.

            Od 1997. godine sam počeo ozbiljno da radim na voćnjaku i sadio šljivu, kajsiju, breskvu i krušku-viljamovku. U prvoj turi sam posadio preko 500 sadnica na ukupno oko 60 ari. Sada ih je nešto manje jer su se neka stabla osušila, štete je bilo i od zečeva, lisica, pasa lutalica. U punom rodu nekada sam samo viljamovke imao preko 800 litara spremne rakije. Sa starenjem voćnjaka opada i rod. Kod mene je zemlja peskuša jer je ceo breg okrenut ka jugu i u pesku je. Ceo plac držim zatravljenim da bi se sloj humusa zanavljao pokošenom travom.

            Rakije iz male kućne destilerije koja nosi Vaše prezime su poznate ne samo u Starčevu nego i šire. Šta to   rakiju čini dobrom i kvalitetnom?

            - Prvo, dobro, i dobro spremljeno voće, pa dobro ukomljavanje. Komina ide u kace da fermentira. Kada se šećer pretvori u alkohol, vrši se prva destilacija. Kod mene odstoji neko vreme, najviše pola godine, pa ide druga destilacija. Tad mora da se vodi računa kad se koja frakcija izdvaja.               Iskustvo i sva literatura su pokazali da od 1 do 2%, od usute meke rakije i u zavisnosti od vrste voća, je metil akohol tzv. prvenac koji se uklanja. Zatim se izvlači “srce“ do 40% alkohola na luli, sklanja se i nastavlja se dalje loženje i da curi dok ima akohola i to ide u dalji prepek u sledeću destilaciju. To “srce“ zna da bude čak i do 70% alkohola, pa se to spušta do pitke jačine, najbolje da bude ispod 50 stepeni. Iskustvo je pokazalo da su najpitkije rakije od 43 do 46 stepeni. Mnogi kažu da je prava rakija preko 50 stepeni, ali time se zapravo kriju mane i loš kvalitet. Kad je rakija jaka, to ne možeš da proceniš, ali zato te boli glava i imaš druge tegobe.

            Kakva je konkurencija na tržištu rakija?

            - Dovoljno je otići u bilo koji super-market i pogledati ponudu. Ima bezbroj lepih flaša, etiketa, neke su upakovane u kutije... Sama ambalaža ne može da proda rakiju. Mnogo ljudi se bavi destilacijom. Najmanje dvadeset kazana “trči“ Starčevom i ljudi peku rakiju. Tu umnogome zavisi od onog ko “tera“ taj kazan po mestu, koliko su oni edukovani i koliko im dozvoljava gazda ako hoće da ima više rakije, ali dobre. Mnogi  su počeli da uče uz pečenje rakije drugima. Kvalitet rakije koja se peče po Starčevu u poslednjih 10-15 godina se poboljšao. Naš sugrađanin Zoran Škrbić je dobar primer, ali ima ih još:  Neša Švaba, Mile Zdravković, Rade Perović...

            U šta treba uložiti, a da na kraju budete zadovoljni kao destiler?

            - Treba vam voćnjak i vinograd. Rad u njima sa što manje “hemije“, trimeri, testere, makaze za rezanje voća i skladišni prostor i infrastruktura. Neophodan je kazan, a uz to posude za držanje komine, cisterne, stakleni baloni, menzure, pumpe za pretakanje, alkoholometri itd. Sistem za zalivanje je obavezan.

            Imate dve ćerke, akademske slikarke, čije izložbe ne propuštate. Da li na te njihove talente ima i uticaja Vaših gena?

            - Moja nastavnica likovnog je bila Ksenija Ilijević i ja sam kod nje bio povlašćen jer je osetila moj dar. Od tog doba sam crtao, a posebno sam za to imao vremena kad sam radio noćne smene. Radio sam samo karikature i to nije nailazilo na neke loše reakcije. Međutim, desilo se jednom prilikom da se moj glavni šef našao pogođenim videvši sebe u jednoj karikaturi i hteo je da me otpusti. Starije kolege su me spasile, a kazna je bila firmin psiholog. Nisam dobio otkaz, ali više nisam crtao. Par puta su mi karikature izašle u časopisu “Jež“. Posle se više nisam bavio time.

            Imate veliku biblioteku. Koliko traje ta ljubav prema knjizi? Da li ste uspeli da je prenesete naslednicima?

            - Svaka knjiga u mojoj biblioteci je na neku način stručna, od kineske filozofije preko teorije književnosti i raznih oblasti umetnosti do literature vezane za pčelarstvo, lekovito bilje,  voćarstvo, vinogradarstvo, destilaciju... Malo imam beletristike. Volim poeziju, a omiljeni mi je Rembo, Eliot, Puškin, Jesenjin. I ćerke  vole knjige i  čitaju, a najstarija unuka je filolog. Kupovao sam i knjige u inostranstvu, na engleskom i nemačkom jeziku.

            Imate li košnice i pčele?

            - Jedan od mojih projekata, osim voćarstva, je i pčelarstvo. Stolarske mašine sam prilagodio da pored ramova za slike, mogu da pravim i kompletne košnice. Imao sam preko 50 društava. To su ulaganja sa povratom na dugačak rok. Potom sam otišao u inostranstvo i nije imao ko da pazi pčele, a desila se najezda miševa i većina društava je bila uništena. Pčela je blagorodna i želja mi je da imam nekoliko košnica.

            Imali ste priliku da radite u inostranstvu? Šta pamtite iz tog vremena?

            - Najviše vremena sam proveo u Libiji u petrohemijskim postrojenjima. Arapi su prema nama bili dobri, predusretljivi, pošteni. Imali smo dobru komunikaciju  jer je mnogo njih studiralo u Jugoslaviji. Bio sam prijatelj sa nekima od njih pa mi je ukazivana čast da im dođem u kućnu posetu i upoznam celu porodicu. Velika svetinja za njih je reč i to se poštuje. Klima je specifična, a kad se čovek navikne, idealna je. Ništa nije lošije bilo ni u Iraku koji je važio za zemlju sa dobrim kadrovima jer i oni su se školovali u evropskim zemljama pa i kod nas. Oko Šat El Araba klima je malo drugačija, ali čim se udaljimo od mora klima je suva. Dosta je uloženo u meliorizaciju, a između Tigra i Eufrata ima dosta kanala za navodnjavanje.

            U Kazahstanu sam bio relativno kratko. Tamo su pored Kazaha, matičnog naroda, prisutni i Rusi. Zanimljiva zemlja, nesvakidašnji kulturološki obrazac. Kao ljudi su dobri.

Milena Jovišić