Starčevo u Crnoj Gori - ostrvo između vode i zaborava

            Posle dva putovanja po kopnu, u Srbiju i Bugarsku,  treći nastavak serijala “Sva naša Starčeva“ vodi nas na vodu. Ovoga puta Starčevo nije varošica, ni selo, već - ostrvo! Skriveno u srebrnom ogledalu Skadarskog jezera, ostrvo Starčevo kao da pliva negde između stvarnosti i sećanja. Nije veliko, nema stalne stanovnike, ali ima ime, prošlost i tišinu koju ni vekovi nisu ućutkali.

            Ostrvo Starčevo nalazi se u severoistočnom delu Skadarskog jezera, na teritoriji Crne Gore, u blizini ušća reke Morače. Leti, kada nivo vode opadne, do njega se može doći čamcem za svega dvadesetak minuta iz obližnjih naselja. Zimi, kada kiše nadolaze i magle pokriju jezero, čini se da je ostrvo potpuno odsečeno od sveta - kao da više i ne postoji.

            Ali postoji. I to ne tek od juče.

            Na ovom malom ostrvu nalaze se ostaci starog manastira, za koji se veruje da datira iz 14. veka. Posvećen je Svetom Arhanđelu Mihailu, iako je danas poznat jednostavno kao “Starčevo“ - po monasima, starcima, koji su ga naseljavali. Po predanju, ovde su živeli pustinjaci i monasi koji su čuvali knjige, molili se i - kako lokalni ribari pričaju - znali ponekad i  da “prognoziraju nevreme“ bolje od bilo kakve meteorološke stanice.

            Starčevo nije jedino ostrvo na Skadarskom jezeru sa ostacima manastira, ali jeste jedno od najzaboravljenijih. Dok su Vranjina, Beška i drugi ostrovi bar delimično obnovljeni ili turistički aktivirani, Starčevo je ostalo po strani - možda baš zato što niko ne zna tačno ko ga je osnovao, kad je napušten, i zašto je zauvek ućutao.

            Danas je ostrvo obraslo trskom, divljim šipurkom i po kojom smokvom. Kameni zidovi starog konaka proviruju ispod mahovine. Kroz prozore bez stakla može se videti samo nebo. Sa druge strane, vidik sa ostrva nudi pogled ka planini Žabljak, ali i ka albanskoj obali jezera - kao da stoji na granici između svetova, vremena, zemalja i jezika.

            Niko ne živi na Starčevu. Ne postoje čamci koji redovno plove do njega. Ne postoji pristan, ni tabla, ni čuvar. Može se doploviti do njega iz konobe koja se isto tako zove - “Starevo“ - koja se nalazi u Virpazaru, na samoj obali Skadarskog jezera na putu Podgorica - Petrovac, i to putovanje traje dva do tri časa, u zavisnosti od vremena. Ipak, ime je ostalo. Kao šapat u vodi. Kao sećanje koje se ne gasi, iako ga niko ne izgovara. Ribari ponekad svrate da se zaklone od iznenadnog vetra, a retki turisti koji zalutaju na jezero uglavnom o njemu saznaju tek kada ga ugledaju.

            Možda je upravo zato Starčevo na Skadarskom jezeru najpoetičnije od svih svojih imenjaka: ono ne živi u ljudima, već u prirodi, u sećanju i u imenu koje se održalo kao eho jednog monaškog života.

            U toj tišini lako se može zamisliti kako su nekad monasi, ili “starci“ po kojima je ostrvo i dobilo ime,  živeli ovde, posvećeni molitvi i povlačenju iz sveta. Može se zamisliti i svakodnevica - jutarnja magla polako se diže sa površine jezera i utapa ostrvo u mekane sivkaste tonove. Voda oko Starčeva je mirna, a jato guski polako preleti preko ogledala jezera. Uz obalu, trska lagano ljulja ritmično, praćena povetarcem što nosi miris vlažne zemlje i starog kamena. Prozori razrušene crkve otvoreni su kao oči u nebo, a stare kamene stepenice koje vode ka nekadašnjem ulazu sada su prekrivene mahovinom i travom. U rano popodne, sunce se probija kroz obližnje oblake, osvetljavajući jedan po jedan zid, naglašavajući njihove pukotine i ureze. Tišina je prekinuta samo povremenim cvrkutom ptica i šuštanjem vetra...

            Istorijski zapisi o ostrvu su tanki, ali ono što se zna govori o manastiru kao delu mreže duhovnih zajednica koje su postojale na Skadarskom jezeru tokom srednjeg veka. U jednom rukopisu iz 15. veka pominje se “ostrvo starih monaha“ kao mesto povlačenja i molitava. Smatra se da je manastir propao tokom osmanske dominacije, kada su mnoga religiozna središta na ovom području napuštena ili uništena.

            Lokalne priče govore i o vremenu kada su Turci, uplašeni duhovnim uticajem ovih monaha, često odlazili na ostrvo kako bi proverili da li se manastir još uvek koristi. Nakon jedne takve posete, manastir je navodno zapaljen, što je dovelo do postepenog napuštanja i propadanja.

            Danas, ostrvo Starčevo je pod zaštitom kao deo nacionalnog parka i prirodnog rezervata. Iako nije obnovljeno, ono ima veliku kulturno-istorijsku vrednost i predstavlja uspomenu na jednu prošlost koja polako bledi, ali nije zaboravljena.

            A šta kažu meštani Virpazara o Starčevu?

            Milane, šta Starčevo znači za vas koji živite oko jezera?

            - To je kao neka stara priča koju ne pričamo mnogo. Tamo nema ljudi, ali je važno. Kad bije vetar, čujemo kako nekako “visi u vazduhu“. Kao da ostrvo priča bez reči.

            Da li svraćate tamo?

            - Ponekad, kad nama ribarima  treba sklonište od nevremena ili kad idemo da pokupimo nešto što je vetar odneo. Mesto je tiho, kao da poštuje svoju tišinu...

            Da li ste čuli neku priču ili legendu o Starčevu?

            - Kažu da su nekad davno monasi tamo živeli, mudri ljudi što su znali šta  će biti, skriveni iza čvrstih zidova... Nisam video te zidove, ali sam ih mnogo puta osetio.

Petar Andrejić

I naše, banatsko Starčevo, imalo je svoja ostrva. To su dunavske ade Forkontumac i Čakljanac. Na ovom prvom je i popularno izletište i plaža “bela stena“. Međutim, stalnim oduzimanjem delova starčevačkog atara, oba ova ostrva danas ne pripadaju Starčevu. Kao ni “milje“ - izletište na Dunavu gde mnogi Starčevci imaju svoje vikendice.