Treći i poslednji deo kratkog afričkog putopisa završavamo sa jednom od najpopularnijih afričkih turističkih destinacija - Zanzibarom. Mestom koje se u mnogome veoma razlikuje od kopnenog dela Tanzanije - iako joj pripada, i Kenije koje su opisane u prethodna dva broja.

            Zanzibar je arhipelag u Indijskom okeanu, uz istočnu obalu Afrike malo ispod ekvatora i čini poluautonomni region unutar Tanzanije sa sopstvenom vladom i predsednikom. Država Tanzanija je dobila svoje konačno ime ujedinjenjem Tanganjike (kopnenog dela zemlje) sa Zanzibarom 1964. godine, kada se Zanzibar oslobađa od perioda vladavine sultana pod britanskim protektoratom. Iako Zanzibar zauzima svega oko 0,26% ukupnog dela Tanzanije i u svemu zavisi od kopnenog dela, veoma je važan za turizam, ribarstvo i uzgoj začina, i ima vrlo bogatu istoriju i kulturni identitet. Ovo je mesto gde se sudara afrička, arapska, indijska i evropska kultura. Bio je portugalska, omanska i britanska kolonija, uz brojne indijske trgovce. Za turizam je otvoren u poslednjih tridesetak godina. Da je turizam danas važan izvor prihoda, može se sagledati i po tome što turisti plaćaju taksu za svaki ulazak i izlazak sa ostrva u iznosu od 45 dolara. Plaća se i viza koja za Srbiju iznosi 50 dolara. Ako sagledamo da je najčešća plata stanovnika ostrva oko 100 dolara mesečno, a da svaki od preko 900.000 tirista ostavi samo za ove takse oko 150 dolara, jasno je da je već to značajan udeo u budžetu.

            Odmah po dolasku na glavno ostrvo Ungudža (često nazivano Zanzibar) oseti se opuštena atmosfera. Jedna od čestih uzrečica, i neka vrsta životnog motoa lokalnog stanovništva, je izraz “pole - pole“ što u prevodu sa svahili jezika znači “polako - polako“. I zaista, ovde se nigde ne žuri, iako svi negde idu. Sve može i ništa se ne mora. Lokalni preduzetnici (mahom stranci) kažu da ozbiljniju radnu snagu uvoze sa kopna, ali da se i ona brzo prilagodi “pole-pole“ sistemu. Jedan deo ovog životnog stila verovatno duguju i klimi. Sunce uvek izlazi oko 6 sati i zalazi oko 18 časova. Dnevna temperatura se kreće između 25 i 30 stepeni tokom svih dvanaest meseci, dok su noći većim delom godine oko 25 stepeni, a zimi koja je ovde u julu i avgustu, oko 22 stepena. Glavna kišna sezona je u aprilu i maju i jedino tada se smatra da je period van turističke sezone iako gostiju  ima i tada. Sa obzirom na takvu klimu karakteristično je i da lokalni objekti, čak i škole i restorani, uglavnom nemaju stakla na prozorima, već samo rešetke, kako bi vazduh cirkulisao. Loklani objekti zidani su od koralnog kamena sa blatom i krečom i pokriveni upletenim lišćem palmi, dok su novogradnje u vidu turističkih odmarališta češće od uvoznih, nama poznatih materijala. Severni deo ostrva polako se privatizuje i pretvara u velike zatvorene turističke komplekse. Oni koji žele da dožive pravi Zanzibar to mogu još uvek da osete kroz boravak na istočnim i južnim delovima ostrva. U ovim delovima ostrava izražena je plima i oseka, pa kada se voda povuče, ostavlja gotovo dva kilometra otvorenog belog puter peska. Tada se mogu videti farme algi koje lokalne žene uzgajaju za kozmetiku i za hranu, a koje se opet potope kada voda nadođe.

            Iako je prosek primanja lokalnog stanovništva nizak, na ostrvu nema gladnih. Ananas, mango, razne banane, papaja i kokos rastu svugde. Ako se deca igraju i ogladne ili žele da se osveže, neko od njih će se na brzinu popeti, ubrati neki od plodova, pojesti i nastaviti dalje bez osećaja da je to neki poseban napor. Koze, krave i kokoške pristune su kako se pojedinačno slobodno kreću u skoro svakom selu na ostvru. Restorani za turiste uglavnom služe morske plodove, dok lokalno stanovništvo češće jede piletinu, krompir, testa od žitarica i voće. Turistima se uglavnom služi: tuna stek, pasta sa tunom, grilovana tuna u povrću sa sosom od kokosa, fišburger, oktopod na žaru, oktopod u kari sosu, lignje sa povrćem u sosu od manga i još mnogo zanimljivih specijaliteta koji su izuzetno ukusni i osvežavajući jer se jela spremaju od mora do tanjira u kratkom roku. Lokalno stanovništvo vrlo često ujutro sprema hranu koje će prodavati lokalnom stanovništvu do večernjih sati iz staklenih komora bez klime, koje su zaštita od mušica. Uveče se neprodata hrana sortira, jede uz druženje, a moguće je da se nešto ponovo sprema i za sutradan. 

            Zanimljiva karakteristika koja opisuje način života na ostrvu je i odnos prema struji koja se ovde uplaćuje “na kredit“. Odnosno, onoliko kilovat časova koliko žele ili smatraju da će potrošititi za dan, dva, nedelju, toliko i uplate. Kada to utroše, do sledeće uplate mogu i bez struje. Noću nema mnogo javnog svetla ali se često kod lokalnog stanovništva vidi izraženo zajedništvo, koje na neki način vrlo podseća na 90-te godine u našoj zemlji. Kolektivno gledanje fubalske utakmice na televizoru u skupu od dvadesetak ljudi, zajedničko gledanje nekog popularnog filma za tinejdžere i decu, preko CD plejera, ili zajedničko sedenje starijih, ponekad uz neki manji ručni rad, su svakodnevna večera aktivnost. Iako je cena struje za oko 60% jeftinija od naše zemlje, nije retko da gosti ostave “neki dinar“ domaćinu za ovaj trošak, iako je to preračunato u našu valutu zaista oko dva-tri dinara.

            Saobraćaj na Zanzibaru, je ispod proseka čak i za afričke standarde. Retko gde ima asfaltnog puta, a gotovo nigde obeleženog puta ili znakova. Nema ni semafora ni radara. A koliko se saobraćajni propisi poštuju ilustruje to da u ponekim opasnim krivinama postoji fizički izbetonirana razdelna linija, uzdignuta poput bankine, kako bi se sprečilo da se “seku krivine“ ili da se u krivinama pretiče. Na ulicama ima raznih vozila, mahom japanskih. Zanimljivo je da se organizovan prevoz na kraćim relacijama, na primer za fubalere ili radnike, nekad odvija kamionom u kome se stoji ili sedi na drvenim klupama u prikolici. Policije nema mnogo, a često je u pratnji rendžera nacionalnog parka koji nose i “duge cevi“. Iako oni imaju više puta veću platu od proseka, po zaustavljanju vozila, zbog nije važno kog razloga, ne retko se sve završi na uzimanju mita, koji se kreće u proseku oko 40 dinara (1000 tanzanijskih šilinga).  Tako se ova tarifa uspostavila kao jedna od standarnih koja skraćuje rasprave. Često se za prevoz koristi i tuk - tuk, odnosno tricikl i neka vrsta rikša taksija, koji vas osam kilometara vozi po ceni od oko 250 dinara. Za lokalno stanovništvo cena je i manja. Cena svih vrsta goriva se kreće oko 100 dinara po litri, pa opet vlasnici tuk tuk vozila znaju da sipaju u rezervoar svega pola litre, kako bi imali da nastave vožnju, ne razmišljajući mnogo za dalje. Cena benzina, dizela i kerozina je ista da bi se sprečile zloupotrebe i mešanja. Najurednija vozila na ostrvu i u potpunosti po propisima, su taksiji koji su uglavnom sa sedam sedišta. Taksi vozila gotovo isključivo služe za turiste i njihova cena angažovanja je nešto skuplja. Kolikoa, to zavisi od cenkanja koje je obavezno za gotovo svaku uslugu i kupovinu. Ne cenjka se jedino u restoranima i prodavnicama tamo gde već imaju istaknute cene. Sve ovo ide u prilog “pole-pole“ sistemu.

            Niste bili na Zanzibaru ukoliko niste obišli Stoun-taun i posetili neku farmu začina.

            Stoun-taun danas predstavlja ostatak tvrđave iz Omanskog upravljanja ostrvom i okolni stari grad uskih uličica i vrlo karakterističnih bogato ukrašenih vrata indijskih majstora. Tu se nalazi i katedrala iz ere engleskog uticaja, pa neke ulice mogu podsećati delimično na Mediteran. U ovom gradu rođen je i Fredi Merkjuri, pevač grupe “Kvin“, pa njegovi ljubitelji mogu posetiti mali spomen muzej. Iako grad ima puno lepih restorana, treba se probati nešto od uličnih specijaliteta poput zanzibarske pice, urojo supe, raznih račića na štapiću ili soka od sveže ceđene šećerne trske. U gradu trba videti i svedočanstvo ljudske sramote u vidu muzeja robova. Ovaj grad bio je jedan od centara za trgovinu robovima u Indijskom okeanu sve do početka 20. veka. Poseta ćelijama gde su robovi držani u nehumanim uslovima bez hrane i vode kao vid testa njihove izdržljivosti, vrlo je potresna i pobuđuje brojna pitanja.

            Trgovina i uzgoj začina jedne su od važnih privrednih grana ovog ostrva. Glavni začini Zanzibara su karanfilić, cimet, kardamon, muškatni oraščić i biber. Na farmama začina se mogu videti i vanila, šafran, đumbir, kao i mnoga nama manje poznato voće poput mišje lubenice (ukus zelene šljive), džekfruta (ukus između dinje i ananasa), durijana (ukusne ali neprijatno smrdljive biljke), malabarske šljive (ukus bele šljive) i mnogih drugih. Ovde vam mogu ponuditi i neka alkoholna pića poput legalnog konjagija (rakija od šećerne trske - slična grčkom uzou) ili nelegalnog gonga (nestrandardizovana rakija od različite kombinacije žitarica i tropskog voća).

            Turista sa ovih prostora ima u solidnom broju i na Zanzibaru. U prezentaciji na farmi začina o biljkama i proizvodima, koja je vođena na engleskom jeziku, svaka peta reč bila bi sa naših prostora, jer su se pojedini lokalci prilagodili potrebi. Tako su nam se kao vodiči predstavili Goran i Zoran - lokalaci koji su ova “lažna“  imena uzeli kao deo nastupa u približavanju turistima sa Balkana, ali kako kažu i jer su voleli Jugoslaviju. Na kraju bez obzira, koji je povod, njihova otvorenost i srdačnost izmamiće vam dovoljno ostavljenog novca, ali ćete do tada već biti u “pole-pole“ sistemu, pa vas to neće pogađati.

Marko Ivošević