Jedan član moje porodice o kome često razmišljam i za koga sam bila veoma vezana jeste moj teča. NJegov odlazak je ostavio duboku prazninu u mom srcu, a bol zbog toga što je otišao bez pozdrava, nikada nije prestala.

            Teča je bio osoba kojoj sam se uvek radovala, neko na koga sam uvek mogla da se oslonim i ko je uvek znao da me oraspoloži. NJegova briga, toplina i pažnja za mene činili su da se osećam sigurno, kao da je svet bio bolji samo zato što je on bio deo njega. Nažalost, napustio nas je i to na način koji me je previše povredio. Poginuo je dan pre što je trebao da on i moja tetka dođu kod nas. Svi smo se radovali tom događaju, jedva sam čekala da ga vidim i da provedemo vreme zajedno. Međutim, poginuo je, i kada sam saznala za njegovu smrt svet mi se srušio. Bio je to trenutak kada su se tuga i neverica pomešale u jedno. Nisam mogla da shvatim da ga više nema. Svaki deo mene je želeo da se probudi iz te strašne noćne more i da teča dođe kod nas kao što je planirao. Pomisao da ga nikad neću videti, da nikad neću čuti njegov smeh ili osetiti toplinu njegovog zagrljaja bila je isuviše teška. Često ga sanjam. U snovima se pojavljuje kao da nikad nije otišao i ti trenuci iako kratki donosili su mi utehu. Ali, svaki put kad se probudim bol se vraća.

            NJegov odlazak naučio me je koliko život može da bude nepredvidljiv, i koliko moramo da volimo naše voljene dok su još sa nama. Iako teča nije pored mene on je zauvek u mom srcu.

Nevena Sančanin 6/2

Pismo baki

            Draga bako,

            Dok ti pišem ovo pismo napolju pada sneg. Pahulje su velike, bele i sjajne. Ulične svetiljke prave malu vojsku svitaca od pahulja, dok one plešu polako valcer u vazduhu.

            Bako, voleo bih da možemo da izađemo napolje na sneg da malo prošetamo, da mi praviš prtinu kao onda kada smo išli u selo za Božić. Tada si mi pravila prtinu kroz sneg kako bih mogao da prođem jer je sneg bio skoro moje visine. To mi je bio najlepši Božić. Nestajalo je struje, a mi smo pričali pod svetlima sveće i gledali velike bele planine. Moram da ti se požalim da sam dobio trojku iz matematike. Nisam dovoljno vežbao, ali ću se potruditi da popravim ocenu. Tata kaže da sam lenj, a mama se malo naljutila. Stefan želi da trenira fudbal u nekom beogradskom klubu. Mislim da će biti uspešan u tome jer baš voli fudbal.

            Bako, voleo bih da znam kako si i da te vidim. Uspomene na dane provedene s tobom su najlepše i uvek će biti urezane u mom srcu.

            Voli te tvoj unuk Petar.

Petar Jovanović 6/2

Pismo mojoj braći

            Dragi Miloše i Petre,

            Poznajem Vas od rođenja i moj život bez vas nikada ne bi bio isti.

            Uvek smo delili dobro i zlo, svađali se i mirili. Prema vama se ponašam zaštitnički, kao starija sestra. Pišem vam ovo u znak zahvalnosti što vas volim. Vi ste moj ceo svet, ne mogu ponavljati iz dana u dan moje emocije koje ljubomorno čuvam prema vama. Kada vas nešto boli, boli i mene. Vaša suza je i moja suza. Zajedno rastemo u divnoj porodici koja čvrsto stoji uz nas. Miloše, Petre, ne znate koliko sam srećna što vas imam. Kada odrastemo, možda ćemo se smejati ovom pismu, ali ovo pismo je dokaz koji pokazuje koliko vas volim. Vi ste moj ponos, moj život, moje sve na svetu!

            Pozdravlja vas vaša sestra Teodora!

Teodora Ban 6/2

Pismo umetniku

            Poštovani gospodine Mocart,

            Već duže vreme slušam melodije Vaših komponzicija i pokušavam da ih odsviram na violini. Oduvek sam htela Vas da pitam za nekoliko saveta u daljem muzičkom školovanju, pa se nadam da će mi Vaš odgovor rešiti nedoumice. Koju bi ste mi kompoziciju preporučili za Festival gudača? Šta mislite o komadu čije sam Vam note poslala uz prošlo pismo? U kom tempu da ga sviram? Da li da nastavim sa Vašom “Pastirskom pesmom“?

            Zaista imam mnogo pitanja i neću se ljutiti ako ne odgovorite na sve jer znam da nemate puno vremena. Bila bih veoma srećna kada bi ste mi dali mišljenje o novoj violini koju uskoro nabavljam. Hvala unapred.

            Uz dužno poštovanje,

Lola Marčetić 6/2

Čarobni grad

            Kada bih imala svoj grad on bi bio veoma veliki. Bilo bi mnogo zgrada i kuća. U mom gradu ne bi bilo siromašnih ljudi i pasa lutalica, već bi svi bili jednaki i imali bi ista prava ali i obaveze.

            Jedna od obaveza bi bila da smeće bacaju u kantu, da reke ne zagađuju otpadom i sva deca bi u školu morala da idu peške,  a odrasli na posao biciklama. Sva deca bi se družila ne bi bilo odbacivanja druge dece iz drugih škola.

            Svako bi imao svoju magičnu vilu koja bi im pomagala i savetovala oko svega. U gradu bi bila jedna velika zgrada gde bi svaki stanovnik mogao da uđe i u kutiju ubaci papirić na kome bi pisalo šta mu se ne dopada, kako bi to moglo da se promeni. Svake godine sadili bi drveće kako bi sačuvali prirodu.

            Kada bi postojao ovakav grad, sigurna sam da bi svako voleo da živi u njemu.

Una Gavrilov 5/2