Svi smo osobe za sebe, svi volimo drugačije stvari. U mom slučaju to je uvek neka grana pomoćne delatnosti. Najviše me mami to da se bavim s nekim humanim poslom gde znam da će se neko zbog mene osećati srećnije nego što jeste. Cilj mi je da upišem medicinsku školu pa nakon toga da upišem i medicinski fakultet ili psihologiju, ali ipak me više mami psihologija.

            Volela bih da budem psihoterapeut i da budem uspešna u tome. Volim da pričam sa ljudima, volim da pomognem svima kako god i koliko god mogu. Kada vidim da je neko u mom okruženju usamljen i tužan, uvek ću rado prići toj osobi, popričati sa njom i zagrliti je. Svesna sam da je o svemu ovome lakše pričati, nego sve to postići, ali uopšte nije nemoguće. Takođe, znam da je psihologija sama po sebi teška i nosi sa sobom velike izazove, ali sve ima svoje prednosti i svoje mane. Pored svega ovoga, psihologija je dosta plaćen posao, psihoterapeuti su dosta skupi, ali ako ja uspem u tome. Želela bih da kod mene bude drugačije. Stalno se zapitam “Šta ako je nekome baš potreban, taj razgovor, ali nije u mogućnosti da priušti to sebi?“

            Želela bih da svima, koji nisu u mogućnosti da plate, pomognem. Može da se desi da će te neke stvari otići na moju štetu, ali ja sam takva osoba, pored svega ću biti tu za nekog. To volim.

            Napomenula sam da je cilj jedno a mogućnosti drugo ali čovek ne može protiv sebe, mene sve ovo mami, ja to volim i daću sve od sebe da uspem u tome, pa kako bude.

Dunja Kostić 8/3

Blago onome ko doveka živi

            Moja porodica  je poprilično velika i svako je poseban, ali jedna osoba se od svih ističe. Ta osoba je u mojim očima zlatna osoba i izdvaja se od svih.

            Pisaću o dedi. On je otac mom tati. Pošto mi je pričao kako ga je deda u svemu podržavao, pomagao je svakoj osobi koliko je mogao. Rekao je jednu rečenicu koja je na mog tatu ostavila veliki trag. Ta rečenica glasi: “Sine moj, kad budeš imao porodicu, shvatićeš da jedino za šta se istinski treba boriti je porodica, jer ti ona daje snagu, podršku i ljubav i zato je treba čuvati kao malu kap vode na dlanu“.  Tata mi je stalno govorio tu rečenicu, ali kada sam bila mala nisam je baš shvatila. Sad kako sam odrasla, shvatila sam da je deda bio u pravu. Za mog tatu je deda junak i uvek će biti. To se i na mene odnosi, jer je deda i moj junak. Svi mi govore da dosta ličim na dedu. Ima istine. Svi govore da kada bi deda bio žensko, izgledao bi baš kao ja. Moj deda se zove Marko, moj stric se zove Marko a sada i moj mlađi brat se zove Marko. Izgleda da nam je Marko porodično ime.

            Ima jedna stvar koju sam izostvila da pomenem. Deda umro pre šest godina pre mog rođenja. Kada bih mogla, izmislila bih vremeplov i vratila se u prošlost samo da upoznam dedu i da saznam da li su sve priče bile istinite. Možda bih saznala još nešto zanimljivo. Dedu ću pamtiti čak i ako nisam imala priliku da ga upoznam. Nadam se da ću saznati još zanimljivih priča o njemu. Moj deda je moj junak i on će doveka da živi u mojim sećanjima i u mom srcu.

Lana Nečov 8/ 1

Priča o proleću

            Proleće je godišnje doba koje u meni budi osećaj ispunjenosti i zadovoljstva.

            To je meni najlepše godišnje doba. Volim kad se probudim i vidim ptičice na granama. Tad znam da proleće lagano vrši smenu i kroz prozor mogu svedočiti najčarobnijem trenutku - buđenju prirode. A kada istrčim vani, na svakom koraku osećam neki novi miris zadovoljstva jer mi šareni cvetići uvek donesu radost, naročito posle duge i hladne zime. Drveće počinje da širi svoje grane i priprema plodove kojim će prijati deci iz mog kraja, pa i meni.

            Proleće je godišnje doba koje nam daje mirise koje ne možemo osetiti tokom zime. Volim miris proleća jer ono unosi radost u naš kraj i zato ga uvek čekam sa nestrpljenjem.

Nataša Flora 5/3

Moj omiljeni kutak

            Moj omiljeni kutak bio bi jedno igralište koje se nalazi na kraju naselja...

            To igralište na prvi pogled nije ništa specijalno, ima jednu penjalicu i malo veći teren sa dva koša. Ali, to igralište je mnogo više od običnih ljuljaški i klackalica. To je mesto sa mnogo uspomena. Tamo dolaze i deca iz drugih krajeva, ali naravno i ona koja žive u blizini. Na tom igralištu su deca svih uzrasta. Ono što najviše volim kod tog igrališta je društvo sa kojim sam tamo. Uvek se lepo slažemo i nikad se ne svađamo. Tamo sam upoznala i neke nove drugare.

            Kad smo na igralištu, obično se dogovorimo da skupimo novac i kupimo neke grickalice i slatkiše. Onda se svi skupimo na teren i pričamo dok čekamo da zalazi Sunce. Kad zađe, onda tek počinje zabava - igramo odbojku ili fudbal dok ne padne mrak, a kad padne mrak igramo žmurke.

            Za mene je to mesto na kom nemam brige, uvek sam raspoložena i nasmejana. Zato mi je i omiljeni kutak.

Iva Šaponjić 6/1

Knjiga je čoveku najbolji drug

Knjiga je čoveku najbolji drug

Kad te svi ostave  knjiga je tu,

U tišini noći ili jutarnjem trenu.

Otvara vrata u svetove nove,

Gde snovi i priče zajedno plove.

Ona te vodi kroz prošlosti svet.

U svakoj reči krije se savet.

Svaka priča nova, mudrost stara,

Knjiga je prijatelj bez ikakvog dara.

Stranice šušte kao listovi leta,

Dok duša učeći svetom šeta.

Otvara srce, misli ti širi,

Vodi te tamo gde se duša miri.

U njoj su snovi, svetovi šareni,

Likovi što žive, zauvek verni.

Ona će biti uz tebe svagda

Knjiga je prijatelj,

dragocena blaga.

Zato je čitaj, ona je blaga.

Uvek tu za tebe kad ti zatreba snaga.

Knjiga je čoveku najbolji drug,

U njoj je život i put dug.

Jovana Eror 7/2