- Zovem se Vesna Lukić, rođena Savić. Živela sam u Starčevu od rođenja pa do 2017. godine, čitavih 50 godina… Tada se selim iz Starceva najpre u Pančevo, a potom u okolinu Subotice. U Starčevu me mnogi pamte po radu u brzoj hrani, po ukusnim sendvičima, picama i roštilju.

            Gde sada živite i radite?

            - Nekoliko meseci po  dolasku u Suboticu, počinjem da radim kao roštilj-majstor u Mađarskoj, u gradu Sentandreja, koji se nalazi na dvadesetak kilometara od Budimpešte, u srpskom restoranu koji se nalazi na samoj obali Dunava. Pošto je Subotica relativno blizu, nisam non-stop u Mađarskoj, nego često putujem na posao.

            Kako ste se tamo snašli, kakva je razlika između Starčeva i Sentandreje?

            - S obzirom na to da ne znam mađarski jezik i da sam tada prvi put došla i u Budimpeštu i u Sentandreju,  za mene je sve bilo novo i predstavljalo je veliki izazov. U restoranu radi još nekoliko Srba, a i vlasnik je Srbin, potomak jedne od najstarijih srpskih porodica koje su na ove prostore stigle u 17. veku, pa mi je to bilo presudno u odluci da ostanem. Nisam do tada bila upoznata sa istorijom  Srba u ovom gradu i kako sam se upoznavala sa činjenicama da su nekada u Sentandreji živeli većinom Srbi i koliko se ovde i danas poštuje tradicija našeg naroda, to mi je pomoglo da počnem da se osećam kao kod svoje kuće. Ovo je turističko mesto i leti podseća na neko mesto na moru. Ipak, velika je razlika živeti ovde i živeti u Starčevu...

            Da li ste dolazili u Starčevo i koliko često?

            - U Starčevo dolazim, ali ne više tako često kao nekada... Možda, dva-tri puta godišnje... Tu su mi školski drugovi, prijatelji, rodbina, kumovi… Ali, preko društvenih mreža pratim razvoj i dešavanja u Starčevu i ponosim se što sam odrasla baš tu.

            Šta biste poručili Starčevcima, onima koji razmišljaju o odlasku i onima koji ostaju?

            - Nisam ni sanjala, a ni planirala da nekada radim u nekoj drugoj zemlji, ali eto, nikad se ne zna gde će život da nas odnese… Mladima koji imaju želju da se upute negde u inostranstvo na rad mogu da kažem da idu, i da pokušaju, ali gde god da odu - da ne zaborave svoje korene i da Srbiju i Starčevo nose zauvek u svom srcu. Onima koji ostaju, poručujem da budu složni, da vole i čuvaju svoje lepo Starčevo.

Petar Andrejić