- Moje ime je Željko Kužet. Starčevac sam postao 1995. godine i živeo sam u Višnjičkoj ulici. Iako sada ne živim u Starčevu, moja kuća je i dalje na istoj adresi. Za Starčevo me vežu lepe uspomene, komšije i ljudi sa kojima sam živeo u miru i slozi.

            Gde sada živite?

            - Krajem 2018. godine supruga i ja preselili smo se u Hamburg. To je jedan od najvećih nemačkih gradova, smešten u severnoj Nemačkoj, na rekama Alster, Bila i Elba. Zbog svog položaja i velike luke, Hamburg je veoma važan lučki grad, ali je i turistički prepoznatljiv.

            Ono što sam prvo primetio jeste fantastičan javni prevoz. U-banom i S-banom može se stići gotovo svuda, a polasci su veoma česti, na svakih nekoliko minuta. Automobil u Hamburgu nije neophodan, pa ga mi nismo ni kupili. Grad je veliki, uređen i živ, ali ima i svojih mana. Jedna od stvari koja se odmah primeti jeste veliki broj beskućnika na ulicama, što je slika koja ostavlja utisak i pokazuje da i u velikim i bogatim gradovima postoje ozbiljni socijalni problemi.

            Šta tamo radite?

            - U Hamburg smo, što bi se reklo, došli trbuhom za kruhom. Supruga i ja radimo u firmi koja se bavi održavanjem kancelarijskog prostora i poslovnih objekata. To je čist i uredan posao i zadovoljni smo, pre svega zato što nam ostavlja dovoljno slobodnog vremena, koje provodimo sa kolegama, od kojih su mnogi upravo sa naših prostora. 

            Posebno bih izdvojio poslove na održavanju velikog kompleksa SAE Instituta, kreativne medijske škole. Tamo nam je uvek zanimljivo, a vremenom smo uspostavili lep odnos sa osobljem i studentima. Dešava se da nas prepoznaju i pozdrave i kada se sretnemo negde u gradu, što čoveku prija i daje osećaj da je prihvaćen.

            Da li razmišljate o povratku i koliko često dolazite u Starčevo?

            - Nekoliko puta godišnje dolazimo kući, u Starčevo. Za dve godine stičem uslove za penziju i tada se, zna se - vraćam u Višnjičku ulicu.

            Iako skoro deceniju živim u drugoj zemlji, nisam raskinuo vezu sa Starčevom. Naprotiv, što više vremena prolazi, sve više osećam koliko mi nedostaju kuća, ulica, komšije ... Čovek može da se navikne na drugi grad i drugu zemlju, ali neke veze ostaju trajne.

            Šta biste poručili Starčevcima - onima koji razmišljaju o odlasku i onima koji ostaju?

            - U Srbiju sam došao sa “Olujom“, posle proterivanja Srba iz Hrvatske. Nije bilo lako ponovo se kućiti u drugom okruženju i počinjati ispočetka. Ali nikada ne znate gde život može da vas odvede. Tako se kasnije ukazala prilika da supruga i ja odemo u Nemačku na privremeni rad. Da sam u Srbiji imao odgovarajući posao, možda ne bih ni odlazio u inostranstvo. Ipak, ne kajem se. Zato bih onima koji razmišljaju o odlasku poručio: ako nemate ovde ono što vam je potrebno, potražite na drugom mestu. Posla ima svuda, treba se okušati, probati, pronaći sebe i svoju priliku.

            A onima koji ostaju poručio bih da ostanu ako su zadovoljni životom u svom okruženju. Ipak je najlepše biti svoj na svome. Gde god da odete, u početku ste stranac. Novo okruženje, drugačiji običaji, jezik, način života - sve to traži vreme i prilagođavanje. Nama je mnogo pomoglo to što u Hamburgu imamo dosta prijatelja sa ovih prostora, ali nije uvek tako.                     Zato svako treba dobro da razmisli šta želi. Odlazak može doneti nove mogućnosti, ali i ostanak ima svoju vrednost ako čovek u svom mestu ima mir, posao i ljude koji mu znače.

Petar Andrejić