Članstvo u njima je u teoriji bilo dobrovoljno, a članovi su morali, kao udeo da unesu šumu, stoku, poljoprivredni inventar i sve ostalo. Sva zemlja pripadala je zadruzi osim okućnice koju su zadrugari obrađivali za lične potrebe. Zadružni rad bio je organizovan po brigadno-grupnom sistemu, a raspodela po radnim danima. U zavisnosti od proizvodnje formirale su se radne brigade: ratarske, stočarske ili mešovite, a u okviru brigade razne stalne ili povremene grupe. Interes seljaka za pristupanje seljačkim radnim zadrugama bio je mali, ali zbog pritisaka vlasti masovno su se učlanjivali. Organi vlasti bili su: skupština, upravni i nadzorni odbor, ali je stvarnu vlast imao Sreski narodni odbor, a zapravo partija. Bilo je raznih pokušaja da se učinak rada poveća, ali se u tome nije uspevalo. Stoga je 1953. godine doneta Uredba o reorganizaciji, to jest likvidaciji seljačkih radnih zadruga. Proces likvidacije otegao se sve do šezdesetih godina, a takav sistem  ocenjen je kasnije kao jedan od promašaja u socijalističkoj privredi.

            Starčevo je imalo pet seljačkih radnih zadruga: „Narodna armija”, „Ivo Lola Ribar”, „Vojvodina”, „Crvena zastava” i „Srbijanka”. Početkom pedesetih one su se ukrupnjavale i vremenom stopile u jednu seljačku radnu zadrugu, međutim, ona je podelila sudbinu s ostalim jugoslovenskim organizacijama tog tipa, pa je nakon 1953. rasformirana. Za vreme postojanja SRZ vlasti su na različite načine primoravale seljake da im pristupe i budu lojalni članovi, a Krivični zakonik FNRJ prepoznavao je kazneno delo podrivanja zadruge. Član tog Zakonika pod rednim brojem 240. nalagao je da se član zemljoradničke zadruge koji u nameri podrivanja zadruge ometa njen rad, podriva red ili organizaciju rada u zadruzi i time prouzrokuje poremećaj u radu zadruge, neizvršenje plana ili znatniju imovinsku štetu, kazni zatvorom ili strogim zatvorom do pet godina. Za to delo sud je pri osudi na kaznu strogog zatvora mogao izreći ili novčanu kaznu ili konfiskaciju imovine, a ako je usled navedenog dela došlo do razbijanja zadruge, učinilac je bivao kažnjavan strogim zatvorom do petnaest godina i konfiskacijom imovine. Godine 1951. za podrivanje zadruge optuženi su i proglašeni krivim predsednik Upravnog odbora SRZ „Narodna armija” @iva Škulić Baganar, rođ. 1890. i članovi UO: Pera Đurišić   Puša, rođ. 1895., Voja Vasić, rođ. 1907. i @iva Stojanov Ristin, rođ. 1901., kao i Mauric Perak, rođ. 1907., član Upravnog odbora SRZ „Ivo Lola Ribar”. Svi oni tokom maja 1951. odvedeni su u pritvor, a presuđeno im je 28. septembra iste godine. Prvu četvoricu teretili su zbog toga što su u mesecu martu i aprilu 1951. godine u više navrata na sednicama Upravnog odbora u cilju podrivanja i rasturanja SRZ „Narodna armija” navodno učinili sledeće: 10. marta 1951. na sednici UO doneli su odluku da se suvišni zadružni konji ne prodaju kako bi se isti prilikom rasturanja zadruge podelili, istog dana odlučili su da se čerpić namenjen za zidanje ekonomskih zadružnih objekata rasproda, neustanovljenog dana meseca aprila 1951. u Starčevu su na sednici istog UO u protivnosti s propisanim planom i bez opravdanih razloga doneli odluku da ne zaseju detelinom 17 jutara zemlje kako bi nakon rasturanja zadruge lakše mogli izvesti podelu zemlje pojedincima iz zadruge. Navedene radnje pripisane optuženim Starčevcima prema mišljenju tadašnjih pravosudnih organa prouzrokovale su poremećaj u radu zadruge zbog čega je ona pretrpela znatnu imovinsku štetu. Nalik ovoj bila je i optužnica za Maurica Peraka iz SRZ „Ivo Lola Ribar”, s tim što je on smatran krivim i za nagovaranje zadrugara da istupe iz SRZ, prikrivanje poljprivrednog inventara i tome slično. Premda je koncept seljačkih radnih zadruga ubrzo napušten od strane države, posledice ovih presuda bile su trajne i nepopravljive: kazne zatvora u rasponu od tri do pet godina, konfiskacija imovine, a za neke osuđene poput Pere Đurišića Puše i smrt u zatvorskoj ćeliji.

Dalibor Mergel