Starčevo i Bavanište imali su brojne veze pa će u ovom broju rubrike Starčevačkim šorom biti reči o tome, ali i o izgledu i prikazu kraja oko Proleterske i Partizanske ulice, dešavanja na Nadelu i okolonim poljima iz ugla Save kao dečaka i mladića tokom 60-ih godina prošlog veka. Uživajte u još jednom putovanju kroz vreme.

            “Od svog rođenja živim na uglu Proleterske i Partizanske ulice. Kuća u kojoj smo do skoro živeli bila je obična, seoska, da tako kažem, bez posebnih reljefa i šara na fasadi. Kuća je bila u obliku slova “G“. NJen prednji deo  gledao je na Proletersku ulicu sa dva veća dvokrilna prozora, dok prema Partizanskoj ulici nije imala otvore. Bila je pokrivena biber-crepom. Nije imala visoke plafone, već one standardne, visine oko dva i po metra. Sobe nisu imale moleraj, bile su okrečene u belo. Prednja strana je imala dve sobe, četiri sa četiri metra, sa po jednim pomenutim prozorom u svakoj sobi. U sobe se ulazilo iz verande koja je bila dužine oko tri metra i širine oko metar i osamdeset. Iz verande se išlo pravo u kuhinju koja je,  takođe, bila oko četiri sa četiri metra. Kuhinja je činila krilo kuće prema Partizanskoj ulici i imala je manji prozor koji gleda na dvorište. Manji prozori su bili i na verandi. U verandi se izuvalo i držali su se neki sezonski predmeti. Soba na uglu je imala furunu, koja se ložila iz kuhinje. Furuna je bila aktivna do neke 1967. godine i onda je porušena, jer se smatralo da više nije potrebna.

            Oko furune pamtim brojne lepe uspomene. Mama (@ivka, zvana Cuca) znala je da umesi hleb u naćvi (drvenoj vangli za mešenje hleba), pa ga stavi u jedno metalno saće, kao neki kalup, i onda stavi to u furunu. Hleb naraste, bude po tridesetak centimetara visok i težio je uglavnom nešto više od tri kilograma. Sećam se da je bio elastičan i mekan kao sunđer neki. Kako god da ga pritisnem on se vrati. Taj hleb je naša porodica jela po tri-četiri dana, od jednog pečenja. Hleb se vadio iz furune jednom drvenom lopatom. Furuna je imala i jedan istureni deo oko nje, gde je moglo da se sedne. Ja sam voleo da uzmem jednu vunenu bundu od majke i da stavim iza furune i da na to legnem. Tu si mogao da spavaš neograničeno dugo, koliko je bilo ugodno.

            Zime su tada bile sa mnogo snega. Dešavalo se da ne možemo fizički da izađemo iz kuće na vrata. Sećam se da je tata nekad morao da izađe kroz prozor u verandi, napolje, pa da onda krene da baca sneg, da bi počeo da čisti prilaze. Lopata se zato zimi uvek držala unutra. Sećam se jedne godine da je bio i velki smet na putu na raskrsnici Partizanske i Proleterske ulice, pa nisi tuda mogao da se krećeš.

            Radničko naselje, kada sam ja bio malo dete, nije postojalo. Bilo je svega nekoliko kuća. U mom komšiluku je bila jedna manja kuća gde je živeo čika Sanda (na današnjoj adresi Partizanska 83) i ta kuća i dalje postoji. Bile su tu još tri kuće, koje danas više ne postoje u tom obliku. Jedna kuća negde gde je živeo čika Đura (oko današnje adrese Partizanska 89). Čika Đura je bio jedan pobožan i vrlo načitan i mudar čovek. Sećam se,  imao neke velike knjige, istorijske, crkvene i razne druge. Dalje, zatim, bila je kuća gde je živeo čika Sava Stefanov (negde oko današnje adrese Partizanska 105) i zatim poslednja kuća pored kanala gde je živeo čika Gojko Božić (Današnja adresa oko broja Partizanska 111). U okolini na tom potezu nije bilo drugih kuća. U Partizanskoj ulici sledeće kuće su bila tek dole blizu mlina i to po neka. Sve su te kuće bile male sa dvorištima. Oko njih su bila polja. Tu se sejao kukuruz, suncokret, pšenica, a prema Nadelu je bilo dosta vinograda i voćnjaka. Kasnije su tu formirane ulice i izdeljeni placevi i polako se formiralo Radničko naselje kada sam već bio stariji.

            Partizanska ulica je bila pod kaldrmom, a sve ostale ulice su bile zemljane. Leti u njima bude veliki sloj prašine, po petnaest i više centimetara. Partizansku ulicu su često i nasipali pošto je uvek neki deo kaldrme ulegao. Dosta propadanja je bilo baš u ovom mom delu do početka Omladinske ulice.

            Sve ulice u kraju su bile pod dudovima. Ispred naše kuće su bila dva duda, svaki takav da treba dva čoveka da ga obuhvate. Onda je negde sredinom šezdesetih bilo naređeno da mora da se poseku. Tata je tada otkupio te dudove ispred naše kuće, tako što se prijavio u Mesnoj zajednici. Od ta dva stabla deo smo koristili za ogrev, a deo od debla je tata negde nosio na sečenje da se naprave daske. Od dasaka se posle svašta pravilo, a mi smo pravili burad.

            Burad se u Starčevu često pravila od dudovog drveta. Burad su pravili pinteri. NJemu se odnesu poluobrađene daske, a on dalje to obrađuje, krivi i vezuje u burad. Majstor pinter kod koga smo mi išli je bio negde u Ulici Oslobođenja, pa neka treća kuća (verovatno broj 6). Toga se sećam jer sam išao kod njega sa ocem. Ta je burad, sećam se,  bila višenamenska. Svašta smo tu držali. Recimo, kiseli kupus iz tih buradi nije mogao da se poredi sa današnjim iz plastičnih burića. Rasol je iz tih buradi bila kao mleko neko, jer, valjda, reaguje sa drvetom. Bilo je gusto da smo i palentu sa njime jeli. Tada se o hrani nije mnogo mislililo. Svi su nešto gajili od životinja i imalo se svega. Pa kada neko nešto spremi to se po komšiliku često podeli. Jednom ti komšiji, jednom on tebi i tako. Bila je neka opšta sloga.

            Na proleće je u njive išlo po četiri - pet prikolica punih ljudi. Išlo se sezonski na kopanje. Tada se govorilo “idemo na suncokret“, “idemo na repu“, “idemo na soju“ i slično. Čini mi se da je sigurno polovina Starčeva bilo barem nekad na sezonskom radu u to vreme. Sećam se da smo i kao deca, sedmi i osmi razred, išli organizovano na utovar semenskog kukuruza. Bude loše vreme, pa ne može da dođe sva mehanizacija, jer treba tri trakora da dođu da izvlače prikolicu, pa zato idemo mi. To se nije plaćalo nama, nego nam PIK posle uplati neku ekskurziju. To su se dogovarali direktor PIK-a Mile Papić i direktor škole Mile Filipović. Kao sezonac si mogao da uzmeš lep džeparac. Dobri radnici su zarađivali nekad i više nego oni koji su radili u fabrikama. U vreme poljskih radova rano ujutru su se često mogli videti ljudi kako sa kolima koja vuku konji idu u polja. I ja sam tako išao sa mojim roditeljima.

            Moj tata je radio “na torine“ kod ovaca. Torine je potez u ataru sa leve strane mosta pored Nadela. Leti sam tu išao ponekad da vidim šta tata radi. Tu je bilo na stotine ovaca. Možda 400-500,  ne znam tačno. Bilo je više ozidanih zgrada, kao nekih staja i na njih su nadovezivani torovi. Sve oko toga bile su livade za ispašu. Bio je i neki bunar tu, čini mi se, ali su ovce na vodu išle uglavnom do Nadela. U nekom trenutku su tu prestale da se drže ovce i počele su da se drže krave u istim tim stajama.

            Zatim je to sve porušeno i tu je napravljen poljski aerodrom. Tu su bili poljoprivredni avioni. Odatle su poletali pa prskali komarce, njive, puštali veštačko đubrivo i slično. Sećam se da se jedan avion srušio u njive u kukuruz neki, pa smo tata i ja imali zadatak da ga čuvamo. On ga je čuvao noću, a ja danju. Imao sam tada oko 15 godina, tako da je to bilo početkom 1970-ih. Na mesto pada su dolazile neke komisije da gledaju, pravili su razne zapisnike, vršile uviđaj. To je trajalo mislim skoro tri nedelje. I onda su došli da odnesu avion.

            Od radova u starčevačkom ataru sećam se i da se pre “kosio“ Nadel. Tako smo zvali mašinsko sečenje trske. To je bila velika atrakcija za nas decu kada se dešava. Mi smo to posmatrali sa obale. Bio je jedan metalni motorni čamac, crne boje, na kome je bilo napisano nešto na nemačkom jeziku. Čamac je verovatno ostao tu iz perioda rata. Dole ispod čamca, je bio neki mehanizam kao kombajn, koji je, takođe, pokretao motor, a koji je pod vodom sekao trsku. Mislim da smo to zvali “keder“. To se podešavalo prema vodostaju Nadela i prema korenju u vodi. Sve to nam je bio pojam tehnologije. Čamac je radio u proleće, leto i jesen sve dok ne udare mrazevi. Taj čamac je završio karijeru kada su ga jednom izvukli napolje iz vode na duže vreme, jer je nešto prestalo da radi. Mi, deca, tu smo se okupljali i voleli da se igramo, a i drugi ljudi su tu dolazili i skidali polako deo po deo i u nekom trenutku ni tog čamca ni mehanizma više nije ni bilo, ni ne znam kako. To je bilo neke 1967/68. godine.

            Trska se kada se poseče povezivala u snopove, utovarala i zaprežnim kolima vukla u trskaru u Pančevo. Najveći deo tog materijala služio je u građevini za pravljenje “karo tavana“. Tako se pre radilo. Karo tavani su se pravili tako što se na grede kucala letva, pa se na nju kucala trska koja je bila vezana u nizovima. Na trsku se stavljao “čok“ malter. To je bio gust malter koji prolazi kroz prostor između trske i ukrućuje sve. Kada se čok tegne, onda je išao redovni malter sa kojim se sve ravnjalo i koji se potom krečio. Trska se sekla i srpom po zimi kada se Nadel smrzne. Bila je stalna potražnja za trskom jer je bila važna za izgradnju kuća.

            U Nadelu je bilo svakojake ribe. Praktično sve što je bilo u Dunavu bilo je i u Nadelu.  Najviše ribe je dolazilo kada se otvori ustava kod Ivanova. Ta se brana obavezno otvarala kada se mresti šaran. Tada je Nadel bio jedno od glavnih mrestilišta i u to vreme je bilo zabranjen ribolov. Neki ljudi to nisu poštovali pa je zato dobro radila i ribočuvarska služba. Ribočuvari su bili uniformisani u zelene uniforme sa nekim kapama, ali se ne sećam amblema. Sa njima je nekad išla i milicija koja je nosila tada plave uniforme sa kapama sa petokrakama. Oni dođu nekim vozilom, parkiraju ga negde i onda pešače tako pored Nadela. Bilo je tu i bežanija i svega. Kada se tako nešto desi pričalo se po Starčevu. Sećam se da smo i mi, deca,  jednom išli da lovimo babuške, baš u vreme mrešćenja šarana. Taman što smo zabacili pecaljke, sa mosta na Nadelu čujemo pištaljke! Ribočuvar sa milicajcem! A mi trk u kukuruze, pa bežimo, bežimo preko polja, pa preko aerodroma, pa u nekom trenutku pregazimo Nadel pa izađemo skroz okolo na drugi kraj Starčeva, koliko smo se uplašili.

            Partizanska ulica je u vreme proslave Panteleje bila svake godine posebno svečana. Tu se napravi velika fešta sa po stotinu i više fijakera i špeditera. Konji su bili ukrašeni nekim zvončićima, trakama. Fijakeri isto i još sa cvećem. LJudi su bili svečano obučeni, svi u svečane narode nošnje. U špediterima bude uvek neke muzike, sa gitarama, harmonikama, tamburama. To je bilo toliko lepo, veselo i svečano, da mislim da su i konji to znali pa su imali poseban hod kada uđu u mesto. Ti dani ostave toliki utisak da se dugo posle prepričava tolika radost koja se doživljava tih dana. Od raznih šala, gestova, druženja koje je znalo da traje danima ali i samog utiska te kolone. Kolona je dolazila iz pravca Bavaništa, poljskim putem, pa putem pored krsta i u Starčevo je onda ulazila u Partizansku ulicu. Dalje se išlo Lenjinovom ulicom pa do crkve Sv. Pantelejmona. Starčevo i Bavanište su bili dosta povezani. Bilo je tu puno bračnih veza gde su se Starčevke udavale u Bavanište ili Bavaništanke u Starčevo, bilo je dosta kumovskih veza i svakojakog drugog prijateljstva. Tako su i Starčevci pravili iste takve kolone fijakera i špeditera kada se išlo tamo na slavu, na Veliku Gospojinu. Negde početkom sedamdesetih godina, ljudi su, polako, jedan po jedan, kupovali automobile i to je onda nekako ukinulo i ovaj običaj.

pripremio

M. Ivošević