U ovaj svet nas vodi deda Andreja Orešković, koji je rođen 1929. godine u Starčevu, a čija je familija prema predanju naselila naše mesto u vremenu Banatske vojne granice. U preciznijem određivanju nekih lokacija u priči nam je pomogao i njegov sin Steva Orešković.

            “Rođen sam 1929. godine u kući koja se nalazila na uglu Ulice Maksima Gorkog i Višnjičke. To je kuća koja je pripadala još dedi moga oca,  koji se se zvao Ilija, a zvali su ga deda Iša, tako da je bila sigurno iz devetnaestog veka. U toj kući smo živeli do 1964. godine i nakon toga smo se preselili u Ulicu Ive Lole Ribara, a kuća u kojoj smo živeli je srušena oko 1965. godine.

            Ta je kuća bila “uz duž“ (na brazdu) i imala je tri manja prozora prema ulici. Jedna soba je imala jedan prozor i bila je manja, oko tri metra širine, dok je druga, veća soba sa dva prozora, bila oko pet metara široka i šest metara dugačka. Prema ulici, na kuću se nadovezivala manja kapija, pa zatim zidana ograda i veća kolska kapija, pa zatim ambar.  Kada se uđe na manju kapiju u dvorište, do kuće je bila staza od položenih cigli. U kuću se ulazilo na sredini dužnog dela pravo u manje predsoblje sa mislim jednim manjim prozorom. Po ulazu desno su odmah bila vrata za manju sobu i pored odmah za veću u kojoj je bila zidana furuna i to je služilo kao dnevna soba. Pravo od ulaznih vrata je bila kuhinja koja je imala delom visok otvoreni krov gde se kačilo i sušilo meso. Iz kuhinje se ložila i furuna u dnevnoj sobi. Kuhinja je na zidu prema Višnjičkoj ulici, sa unutrašnje strane imala zidane police kao otvore u zidu, gde je moglo svašta da se odloži. Svi podovi u kući su bili zemljani - “mazani“. Drugi ulaz sa staze je bio ulaz u štalu za konje i krave. Štala i kuća nisu bili vezani vratima ali su bili pod istim krovom. Ispred ulaznih vrata u dvorištu je bio jedan veliki dud sa stablom od oko dva metra širine. On je senkom natrkrivao kuću i činio kao neki trem i pravio veliku hladovinu. Pod ambar su se nadovezivale šupa sa otvorenim ulazom iz koje se ulazilo u letnju kuhinju, a na drugu stranu su bile kočine za svinje. Sa time da su kočine bile okrenute prema delu dvorišta u kojem je bila bašta, koja je bila kao odvojen deo dvorišta.

            Duž Ulice Maksima Gorkog i u Višnjičkoj svugde su bili drvoredi dudova. Mi smo imali više dudova ispred kuće jer  nam je kuća bila na dve ulice, pa smo mogli dosta rakije da napravimo. Nismo imali pecaru već smo dudinje za pečenje nosili kod Doganovih u Matije Gupca ulici.

            Kada sam bio malo dete voleli smo da se igramo u Višnjičkoj ulici kod jedne kuće koja je imala ispred dva reda dudova. Tu smo se igrali žmurke, igrali sa loptom krpenjačom, ali i nekih igara kojih danas nema. Sećam se igre koju smo zvali “čule“. Igrala se tako što se napravi rupa u zemlji pa sa štapom guramo neki okrugli predmet, neku loptu, orah ili kamen, u tu rupu. To je bilo nešto kao golf. Često smo išli i da se kupamo na Nadelu već od kada sam imao 7-8 godina. Mi, manja deca, uglavnom smo se kupali na kanalu koji je izvirao iz crne bare, a koji je kasnije nazvan “Mirkov kanal“. Taj kanal je imao betonirani šlajz i dno je bilo “patosovano“ betonom. Taj kanal je bio na višem nivou od Nadela pa je u njemu bila veća voda samo kada Nadel naraste, a inače je bila do kolena. To je za nas malu decu bio raj. Tu je pored kanala bila jedna kuća - čuvarnica i u njoj čovek koji je pazio na kanal. Čuvar je prvo bio Joca Poljak, pa je onda kasnije, mislim 50-ih godina, to preuzeo da čuva Mirko, pa je kanal po njemu dobio ime. Farma u to vreme kada smo se mi tu kupali nije postojala, ona se razvila tek posle rata.

            Starčevo u vremenu Kraljevine pamtim kao veoma lepo i mirno mesto. Bilo je u njemu i dućana i zanatlija a tada je i svako domaćinstvo gajilo skoro sve šta im je trebalo za osnovne potrebe. Skoro svako je sejao žito, koje je mleo u mlinu, pa se mesio hleb i pekao u furunama i pekli kolači i meso. U bašti je skoro svako uzgajao krompira, luka, graška, boranije i nešto od voća. Imali smo uglavnom po dva konja, dve krave, svinje, živinu, ovce i od njih se dobijalo mnogo toga. Gajili smo i kukuruz. Kada nam zatrebaju pare, onda prodamo nešto čega ima više. Mi smo najčešće išli u Pančevo da prodamo kukuruz. Sećam se kada sam bio mali pa tata dođe iz Pančeva i donese nanizanih suvih smokava u venac. To nam je bio glavni slatkiš pre bombona, koje su u Starčevo došle kasnije (posle rata) kada su se Bogdanićevi (baba Kata i njen muž) počeli da se bave pravljenjem bombona i sladoleda.

            U dućane smo išli retko. Uglavnom se išlo da se kupi so, šećer ili gas za lampe (petrolej). So i šećer su se prodavali na meru. Sećam se da je tata, uglavnom pred Božić kupovao celu glavu šećera koja mislim da teži oko tri kilograma, pa se onda ima šećera do Uskrsa. U mom kraju sećam se da je postojao dućan u Ulici Petra Drapšina (negde između današnjih brojeva 9 i 15) i jedan dućan negde u Ulici Matije Gupca blizu raskrsnice sa Maksima Gorkog (verovatno između brojeva 45 i 51). Meni su uglavnom davali da kupim šećera za dva dinara, pa ga stave u papirnu kesu. Ne sećam se koliko sam šećera za taj novac mogao da dobijem ali mi se čini da je glava šećera bila oko sedam dinara.

            Od zanatlija, sećam se  da je u Višnjičkoj ulici bio jedan šuster, Nemac, koji se prezivao Moc. Živeo je bliže ka utrini (negde između broja 25 i 29). Višnjička ulica tada nije imala kuće na potezu od današnjih brojeva 2 - 4 kuće, već su tu sve izlazili placevi od kuća u Ulici Oslobođenja. Kuće su bile samo na, danas, neparnoj strani i to ne mnogo. Kovač je bio na uglu ulica Ive Lole Ribara i NJegoševe (verovatno na današnjoj adresi I. L. Ribara br. 24). Kovač je bio čika Nikola, koga smo zvali Brka. Bio je i jedan stolar negde na današnjoj adresi I. L. Ribara br. 53, koji se prezivao Kasemberger. Pored njega je bio Paja Poljak koji je držao kafanu i imao salu za igranke. Tu su se okupljali Hrvati, devojke i momci i pravili balove. Sećam se da su se tu davali i neki filmovi, ne znam kako je to funkcionisalo bez struje. Nemci su se okupljali u jednoj sali kod mlina negde gde je danas upravna zgrada  PIK-a, a Srbi u “donjem kraju“, ali ne znam tačno u kom objektu. U salama za igranke često su držane karbidne lampe, koje su jače svetlele. Te lempe, sećam se, imali su i Bogdanićevi.

            Škola je u vreme Kraljevine bila drugačije organizovana. Na mestu gde je danas dečiji boravak bio je prvi i drugi razred hrvatskog odeljenja. Oba razreda su išla zajedno tj. sedeli smo u istoj učionici. Tako sam ja, kada sam krenuo u prvi razred upoznao i generaciju rođenu 1928. godine, a kada sam bio drugi razred i one rođene 1930. godine. Učiteljica nam se prezivala Štimac. Bilo nas je, mislim, između 15 i 20 đaka ukupno. Moje godište pamtim skoro sve. Sa mnom su u školu krenuli Ivica Grgić, Pero Bogdanić, dvojica Nikole Blaženića, Paja Poljak, Jaša Rajković i još dvojica. Devojčice su išle posebno. Treći i četvrti razred se išlo u objekat preko puta parka (gde je kasnije bila radionica). Nemačko odeljenje, prvi i drugi razred, bilo je na mestu gde je sada postavka muzeja. Tu su, valjda, bili i treći i četvrti razred. Mi smo u ovom kraju svi učili više latinicu, a manje ćirilicu. Peti i šesti razred je bio organizovan kao jedna učionica, a tada smo svi išli u “donju školu“ u Lenjinovoj ulici. Tamo smo se svi mešali bez obzira na nacionalnost i onda smo više učili ćirilicu. U toj školi su Srbi išli i sve druge razrede. Devojčice su išle posebno, a posebno dečaci. Muške je učio Paja Dragojerac, a devojčice Gruja, mislim da se prezivao Gluvetić, koji je živeo u “velikom sokaku“. U “donjem kraju“ je puno njih imalo nadimke pa su se više njima koristili.

            Onda se 1941. zaratilo i tu se moje školovanje prekinulo. U Starčevu se rat,  čini mi se, nije mnogo osetio, ne sećam se nekih strašnih događaja. Tada, 6. aprila 1941. godine,  bio sam pored “Mirkovog kanala“ i isterali smo ovce na pašu. Otišli smo da pomognemo čobanima jer je bilo i jaganjaca dosta pa smo pomagali da sve ovce pređu drveni most sa bagremovim stubovima, koji je bio preko kanala do Nadela. Tada su se na nebu pojavili avioni. Jedan čobanin je rekao da su to sigurno neke vežbe, a onda drugi  kaže - ma vidiš da padaju bombe. Ubrzo se video i dim. Sa mnom je tada bio drugar Mata Radić i čobani su nam rekli da odemo kućama. Na mostu na Nadelu je već bila jugoslovenska vojska u “graorastim“  uniformama i oni su nam rekli naredbodavno “bežite deco kući“. Most na Nadelu je tada imao zidane lukove od cigli, a gore drvenu ogradu. Lukovi su bili dosta uzdignuti od vode i onda je sve bilo nasuto zemljom. Toga se lepo sećam jer sam se čamcem ranije vozio i ispod njega. Vojska je te lukove minirala, ali tako da su oštetili samo jednu stranu, desnu od strane Starčeva. Skoro isti takav most bio je i prema Omoljici i njega su minirali na isti način. Tako su most mogla da pređu kolska kola, ali nije mogao na primer tenk ako naiđe, jer bi se obrušilo sve.  To su uradili jer je bila sezona poljskih radova, a očekivali su tenkove iz pravca Rumunije. Ispred mosta su nabili i neke čelične šine, valjnjda isto kao neka tenkovska barijera. Tada nije bilo druge mehanizacije pa su konjska kola mogla lako i to da prođu. Ne znam da li je još na nekim mestima bilo vojske u Starčevu u tom trenutku.

            Kada smo došli do kuće na ćošku kod nas se okupilo puno naroda i svi su gledali u pravcu Beograda i komentarisali kako gori. Moja tetka koja je imala tri male ćerke je plakala. Sećam se da je neka starija komšinica rekla - “neka bude rata da se malo omali svet, pun je Beograd i Pančevo budala“. Htela je da se našali da umiri situaciju, ali su je ostali izgrdili. Kada se kraljeva vojska iz Starčeva povukla, to isto veče, od nas su uzeli kola i konje i na njima otišli. Odveženo je tada mnogo kola. Naša su odvezli negde u podavalska naselja gde je bila artiljerija, koja se premeštala u Pinosavu, Zuce, Slance... Tamo je moj otac tada služio vojsku. Jedan čovek je tamo prepoznao naše konje pa su ih njemu posle i predali na čuvanje. Onda je po njih došao moj stric i vratio ih nazad u  Starčevo. Ta jedinica je pre početka rata, jedno mesec dana bila i u Starčevu, ne znam šta su radili. Bili su u centru mesta i tu su se grupisali, pre nego što su otišli na položaje oko Beograda. Tada sam imao 11 godina pa nisam baš išao da gledam.

            Ubrzo, posle par dana,  u Starčevo je ušla nemačka vojska. Bili su raspoređeni po kućama gde će ko da prenoći. To je bilo na početku rata i posle se ne sećam da je bilo neke veće vojske. Pred oslobođenje je mislim neka jedinica došla u Starčevo na odmor, pa je otišla dalje. Tokom rata je uveče bio uveden policijski čas. Kada padne noć, posle deset sati nije smelo da se ide iz kuća. Tada je, valjda, neko patrolirao. Nemačka vojska iz Starčeva je otišla nešto pred dolazak Crvene armije. Oslobođenja se sećam dobro. Sećam se da smo spavali u sobi, a na prozorima smo imali drvene šalone, koji su bili zatvoreni. Odjednom neko otvori te šalone, i pokuca na prozor. A ono dva ruska oficira, jašu na konju. Posle par sati je naišlo mnogo vojske. Oni su ubrzo uspostavili glavnu kuhinju u jednoj kući koja je imala veliko dvorište u Ulici Oslobođenja (negde između brojeva 10 i 20). Ta ulica je tada imala znatno manje kuća. Kažu da je preko puta te kuhinje izgleda bio smešten neki general. To se krilo tada, da se neko ne izlane, pa se više kasnije o tome pričalo. Jedan Rus je spavao i kod nas u štali. Nije nam ništa smetao jer je preko dana išao negde, kako nam je govorio “da lovi Nemce do Dunava“, a uveče se vraćao da prespava. Spavao je u jaslama za krave, samo smo tada krave izveli, a konji su ostali sa druge strane štale. Tu je bio nekih pet noći.

            Sećam se da su po oslobođenju svi išli u kafanu kod Štimca i nije bila bitna nacionalnost. Tu je bilo toliko ljudi da nisi mogao da uđeš.

            Tokom rata mog oca su zarobili i on je do kraja rata bio u Nemačkoj u zarobljeništvu. Ja sam tako preuzeo već sa dvanaest godina deo poljoprivrednih radova, zajedno sa stricem. Poljoprivreda se radila samo sa konjima. Na primer kada se ide u špartanje išlo se sa jednim konjem, a kada se ide u oranje sa dva konja. Jedan konj je tada išao u brazdu, a jedan pored njega. Konji to nauče i ne odstupaju od toga. Setva kukuruza je imala svoju tehniku. Prvo se zabrazdi u dva rada pa kada se uđe u treći red u prvi se seje ručno kukuruz, a onda se zagrće. Moralo je od vrste do vrste da bude razmak oko sedamdeset centimetara. Posle nam je kovač Brka pravio “secer“. To je bila neka kutija sa mehanizmom koji se okreće i koji kupi seme i baca zrno. Sa secerom se počelo negde odmah posle rata. Tada su se pojavile i zaprežne sejalice, koje su mogle tri vrste odjednom da seju. Pšenica se sejala runo i ručno sekla srpom negde do kraja rata, a onda su se pojavljivale polako i neke mašine. Išao sam u neko mesto  kod Vršca da kupim sejalicu za pšenicu koju su isto vukli konji.

            Most preko Dunava nije bio popravljen ni posle rata. Sećam se da sam sa ocem nosio kukuruzovinu u Beograd da prodamo i da smo tada morali skelom da idemo. Skela je bila na obali sa desne strane od mosta kada se ide iz Pančeva. Tu je bilo malo naselje, Krnjača, sa tek po nekom kućom. Malo dalje je bilo naselje Borča, znatno manje od Starčeva. Kukuruzovinu kada prodamo, vratimo se uveče u Starčevo. Trebalo nam je do Beograda oko tri sata. Put Starčevo - Pančevo je tada bio nasut, a put Pančevo - Beograd je već imao betonsku podlogu od mosta na Tamišu pa do pančevačkog mosta na Dunavu“.

Marko Ivošević