„Početkom februara 1945. dečiji dom u Starčevu, kod Pančeva, primio je blizu stotinu predškolske dece ratne siročadi iz Bosne, Like, Dalmacije, Vojvodine, Makedonije. Kad čovek ulazi u ovakav dom pred očima mu oživljuju slike naše siročadi koju je sretao u ratu kojoj su duboka čovečnost i ljubav partizanskih boraca, spasavali i pod najtežim uslovima neprijateljskih ofanziva život i omogućivali vaspitanje. U skloništima i dečijim domovima na oslobođenoj teritoriji, pa čak i u zbegovima mališani su često učili slova slažući kamenčić do kamenčića nemajući olovaka i papira. Danas deca smeštena u domu u Starčevu stanuju u moderno uređenoj zgradi. Kad smo u nju ušli dočekala nas je vreva, a iz šume, odmah do dvorišta Doma čula se radosna cika i poklici. Upraviteljicu, ekonoma, i vaspitačicu našli smo u trpezariji zaposlene oko podele ručka šarenoj grupi dece koja su posedala oko sveže postavljenih stolova sa belim stolnjacima i svetloplavim tanjirićima. Iz Pančeva, Vojlovice, Starčeva i Omoljice došlo je 300 dece. Srba, Hrvata, malih kolonista, Rusina i Mađara, da poseti svoje drugove u Domu, i sada su po grupama ručali jer trpezarija nije mogla odjednom da primi sve goste.

            - Je li ovde neko dete iz Doma? - pitali smo.

Za ruku me povela devojčica koju dotle nismo ni primetili, mogla je imati oko tri godine, obučena samo u svetloplave pantalonice i lepe bele sandale, rumena, svetle kose i očiju.

            - Ja sam iz Doma, - rekla je sa naivnim ponosom i poverljivo se pripila uz nas. Saznali smo da je verovatno najmlađa u Domu i da su je prozvali Ilonka. Niko ne zna gde ni kada se rodila, nađena je na cesti kad se švapska vojska povlačila iz Novog Sada.

            Ilonka je odmah pristala da nam pokaže Dom, i istovremeno nas pozvala u šumu na pretstavu koju oni daju za goste. Najpre nas je odvela u sobu sa marionetskim pozorištem. Na rubovima bine visile su lutke, dobrodušne dede, pioniri...

            - A ovo je „vašista”... - rekla je Ilonka za neku grdobu sa hakenkrajcom.

            Onda nam je pokazala sobu sa igračkama i trudila se da sve vidimo: avione, lutke, životinje, kocke za zidanje, tricikle, konje, lopte... Na red je došla mala dečija biblioteka sa lepim slikovnicama, bojama, olovkama. Ove su sobe male, nepodesne kao zabavište za toliki broj dece. Sada se rad sa decom odvija uglavnom u šumi koja okružava dom, a za sledeću zimu Glavni izvršni narodni odbor predvideo je preuređenje jedne dvorišne zgrade u prostrano zabavište.

            Ilonka nam je pokazala sobu za šivenje i tu se setila nečega, pa nas brzo odvela na gornji sprat u spavaonice, pretrčala ih svih šest poklizujući se po sjajnom parketu između dva reda belih krevetića sa plavim prekrivačima, na brzinu pokazala svoj i odvukla nas ka nizu velikih belih ormana u garderobi, otvorila jedan i ostavila nas da se divimo: za devojčice bele plisirane suknjice, za dečake pantalone i za sve bele bluze sa mornarskim ovratnikom i mornarskom kapom.

            Sa Ilonkom smo obišli kupatilo, ona je pustila vodu na tuševe, pokazala svoj ručnik pod brojem 52, pokazala nam kuhinju primerne čistoće i tamo smo saznali da svako dete dobija litar mleka na dan, četiri obroka, voće, buter. Tada je zaključila da možemo ići u šumu.

            - Tamo je pozornica.

            Dok smo prolazili preko dvorišta Ilonka se osvrtala i činilo se da nije baš zadovoljna što ne može da nam i tu nešto značajno pokaže. Za razliku od Doma, gde sve blešti od čistoće, na dvorištu ima velikih hrpa sagnjile slame i đubreta. Uz levi rub dvorišta sagrađeni su obori za svinje, ali ni obori, ni dvorište, ni svinje nisu ni izdaleka u skladu sa lepotom Doma.”

(nastaviće se)

Dalibor Mergel