A 7 odbornika, podpredsednik i nas 24 skupštinara stojimo na stanovištu da pristupimo zidanju crkve, parohijskog stana i izboru paroha, kada se spor sa manastirom Vojlovicom zbog tih 90 lanaca zemlje rešio bude, te tada ćemo svi voljno birati sveštenika i zidati svetu crkvu. I izvršio se izbor paroha i izabraše čestitog sveštenika Petra Maksima, predsednik sa njegovi nekoliko pristaša, mi se uz gornju izjavu ogradismo, jer ostasmo pri svome. Naređuju nam istrage, prete nam raspustom, i naš predsednik, koga izabrasmo kao mlađeg, držeći da voljno i orno sa nami raditi, da ostvarimo ovo veliko delo, postade predlagač da se ova skupština raspusti i njega postavi sa ustarabarskim (beskičmenjačkim prim. aut.) odborom na čelu.
Šta nam ostaje? Svesni svoje skupštinarske i odborske dužnosti, ne ogrešavajući se o svoju savest, branićemo svoje opravdano stanovište ne plašeći se hoćemo li biti raspušteni ili ne. Pred našim očima leži amanet naših starih, koji su svojom krvlju i znojem stekli te tekovine. Ovo branimo, jer smo njihovi potomci, nećemo da naši potomci nama nikad prebace, da nismo bili svesni svoje dužnosti i svoje pravo olako iz šaka dali.
Zidaćemo svetu crkvu i sve ali tada, kada pravda svoju poslednju reče, tada ćemo veselo svi listom složno to uraditi na zadovoljstvo Starčeva i Srpstva. A ovako silom nećemo, pa ma šta uradili sa nami. Zar je bolje silom kad je moglo lepše i pravije, da se za narod radi sa narodom zajednički.”
Da je bio prisutan i politički animozitet prema članovima crkvenih tela nadležnih za upravljanje manastirom Vojlovica, te da je od strane starčevačkih pristalica radikala nastavljen i nakon izgradnje crkve sv. Pantelejmona u Starčevu evidentno je iz sledećeg pisma objavljenog u 279. broju novosadske „Zastave” 22. decembra 1911. godine. Tekst je podrugljivog naziva i glasi „Iz podrepašluka”, a u njemu se često javljaju izrazi podrepaš, almažan ili samostalac, što je bio pogrdan epitet kojim su radikali etiketirali političke neistomišljenike bliske mađarskim vlastodršcima.
„Iz Starčeva dobivamo ove redove: Javljamo vam, da smo podigli našu crkvu, koju do sada nismo imali, nego smo odlazili na bogosluženje u manastir Vojlovicu. I baš zato su naši stari više puta preopravljali manastir, pa i danas ima još starijih ljudi, koji su podizali na manastiru veliki toranj. Pomagali su manastiru i radom i novcem. U manastiru ima dve stare, okrzane litije, koje je nekad Starčevo dalo načiniti i poklonilo manastiru. Kada smo sada mi podizali svoju crkvu, vojlovački arhimandrit Ananijev obećao nam je, da će nam, kada crkva bude gotova, ustupiti koplja od onih starih litija, koja su još dobra i jaka, te će nas tako jevtinije stati. Jest, ali sad dođe rešenje od almažansko-podrepaškog saborskog odbora, da nam manastir ne sme ustupiti ta dva koplja, nego neka i dalje leže u budžaku pod tornjom u prašini. Taki su eto podrepaši, almažani i samostalci prijatelji narodu - na delu. NJihov saborski odbor mesto da nam je pomogao još novcem, da podignemo sebi crkvu, on evo ne da nam iz pakosti ni dva stara koplja, koja u manastiru jede prašina. Kad nam je to prošle nedelje javljeno, bili smo baš pred našom novom crkvom. Jedan od dosadašnjih naših podrepaša kad je čuo, kakvi su podrepaši prijatelji narodu, doviknuće: O, ljudi! Ta ovaj sadašnj saborski odbor zaista je podrepaški i hajdučki. Gle, kakvi su sada na delu, a kako su nam pred izbore za crkveni sabor lagali almažani i podepaši iz Pančeva, koji su nam puna kola dovlačili njihovih lažljivih novina punih obećanja, a još punijih laži i kleveta protiv radikala, koji su bili istinski prijatelji narodni. Kako su samo lagali, da će svi radikali iz saborskog odbora biti pozatvarani i da su neki već i zatvoreni. Zar nije sram posle tih grdnih laži i da idu još po svetu?! Nisam više podrepaš, a ne sme ni jedan čovek za tim lažovima.”
(kraj)
Dalibor Mergel