Porodica Škulić vodi poreklo iz srpskog dela Rumunije, iz okoline Temišvara. Prvobitno prezime bilo je Škulan, a dodatak “-ić“ su dobili u novom kraju, verovatno po običajima i jeziku sredine u koju su doselili.
Prvi poznati predak prešao je iz Rumunije u manastir Vojlovica, koji je u to vreme bio važan duhovni i kulturni centar srpskog naroda u južnom Banatu. Za dolazak porodice Škulić nije zabeležena tačna godina ali se procenjuje da su došli krajem 17. veka. Taj tihi dolazak bio je početak trajanja koje će oblikovati generacije kroz rad, tugu, borbu i poštovanje vere. Porodica Škulić bila je jedan od donatora izgradnje crkve u Starčevu. Zanimljivo, u isto vreme se zidala i porodična kuća u Ulici Vuka Karadžića, snažan simbol sinhronije duhovnog i porodičnog temelja.
U drugoj polovini 19. veka, 1870. godine, otac iz porodice Škulić odlučuje da podeli imanje između dva sina, Vase i Đoke. Ovaj drugi odlazi iz kuće, prešao je preko puta crkve u istoj ulici, samo par kuća dalje, dok Vasa ostaje u porodičnom domu. Tako počinju dve grane iste loze - jedna ostaje u kući predaka, a druga započinje svoj novi put. Đoka se ženi Katicom, rođenom Mandić iz Bavaništa, i imaju sina Đođu. Porodična tragedija obeležava ovu granu: od sedmoro dece, petoro umire u detinjstvu, a preživljava samo jedna ćerka, LJubina (1817- 1959). Porodica gradi veliku kuću 1909. godine da se tu rodi muško dete, kao simbol novog početka i vere da će dete preživeti. U isto vreme, porodica Škulić daje donaciju i pomoć za izgradnju hrama Svetog Pantelejmona kako bi im se uslišile molitve da dobiju naslednika. Rađa se naslednik Slavko Škulić (1909-1980), a Đođa umire ubrzo posle Slavkovog rođenja. LJubina donosi odluku da se ne uda, već da odgaja mlađeg brata kao svoje dete. LJubina je bila jedna od retkih pismenih ljudi u tom dobu. Obrazovala se sama, krišom, nakon što je napustila školu zbog brige o porodici. Svoje znanje i ljubav prema knjigama je prenosila na decu svog brata.
Slavko kasnije zasniva porodicu sa Verom Stokić iz Dolova (1917-1997). Dobijaju sina Đoku (rođen 1948) i ćerku Jasminu (rođena 1849.). Jasmina se udala za Vasu Kovačevića, poreklom iz Omoljice. Kasnije su se preselili u Pančevo i dobili dvoje dece, Aleksandra i LJiljanu. Đoka se ženi Đurđevkom (1955) iz Bavaništa, a iz tog braka rađa se sin Dragan (rođen 1972). Dragan sa suprugom Ivankom Ilišev iz Starčeva dobija ćerku Veru Škulić (rođena 1998), koja danas nema potomaka. Time se ova grana porodice Škulić simbolično gasi.
Grana koja je ostala - Vasa i njegovi potomci
Druga grana vodi poreklo od Vase, Đokinog brata, koji ostaje u porodičnoj kući. Sin Vasin, Milan (1907-1935), i ćerka Smilja, koja se udala u Omoljici. Milan ženi ženu iz Banatskog Novog Sela, Vukosavu. Imali su sina Zorana i ćerku Đurđevku (1943). Milan je bio majstor, zidar. Zoran (1938) sa ocem prodaje staru kuću u Starčevu i sele se u Pančevo. Trudio se da obrazuje sina pa tako Zoran postaje sudija i predsednik suda.
NJegov sin, dr Milan Škulić (rođen 1968.), danas je jedan od najeminentnijih pravnika u Srbiji. Redovni je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, zamenik predsednika Ustavnog suda Republike Srbije, bivši član Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva. NJegov rad i ugled na najvišim pravnim instancama države predstavljaju vrhunac uspona jedne seoske porodice. Oženjen je i ima dvoje dece.
Žene u porodici Škulić su uvek bile požrtvovane, vredne i nosile teret porodične tradicije. Mnoge priče iz porodične istorije Škulića odišu tugom i dubokom humanošću. Velinka, sestra, udaje se , ali se teško razboljeva. Ne želeći da bude na teretu, vraća se kod oca da umre u roditeljskom domu, omogućujući mužu da nastavi život. Taj čin ostaje snažan izraz dostojanstva i brige prema drugom.
Porodica je kroz vekove ostala vezana za zemlju. Sve do danas, Škulići iz Ulice Vuka Karadžića bave se poljoprivredom, čuvajući svoj identitet i način života. Draganova ćerka, Vera, nastavila je tradiciju bavljenja poljoprivredom. Nisu tragali za brzim zlatom grada, zemlja je bila i ostala njihova sigurnost i ponos.
SN