Bavili su se uglavnom poljoprivredom. Jedan od prvih poznatih članova porodice Škulić iz velikog sokaka (Ulica JNA), Dobrivoje, bio je brica. On je imao i dva brata, Petra i Đoku. Petar je imao ženu iz Crepaje, nadimak joj je bio Naca, nisu imali dece i tu se loza Škulića sa te strane ugasila. Đoka se oženio Đurđevkom iz Kovina i imali su dvoje dece, Mitu i Vasu, ali oni nisu imali dece pa se i ta strana Škulićih ugasila. Dobrivoje se oženio  Divnom iz Omoljice. Imali su troje dece, Savu, Jovu i Staniju. Jova se oženio ženom iz Crepaje, Miljanom i odselio se kod nje, imaju sina i tako se nastavila loza sa te strane u Crepaji. Stanija se udala u Pančevu, a Sava je ostao u Starčevu, produžio lozu i nastavio tradiciju bavljenja poljoprivredom.

Pored tradicionalnih vrednosti, porodica Škulić je negovala i versku tradiciju pa je tako Sava Škulić, jedan od članova Crkvenog odbora hrama Svetog Pantelejmona u Starčevu i dao veliki doprinos crkvenoj zajednici Starčeva. Sava se ženio dva puta. Prvi brak mu nije potrajao, a iz drugog braka sa Jovankom iz Bavaništa, dobio je sina Dejana. On je iz braka sa Tamarom dobio dvoje dece, Mariju i Bogdana.

U Starčevu je svojevremeno bila dobro poznata i porodica Škulić, u narodu prepoznatljiva kao Baganarovi. Početak loze je činio Todor (rođen 1860.) i Agnica (rođena 1864.). Imali su osmoro dece, ali je šestoro preminulo odmah nakon rođenja. NJihova deca, Živa (1890-?) i Persa (1893-1983) Škulić još uvek ne blede u sećanjima. Imali su sina LJubu (1917) i ćerku Gordanu, poznatu kao Goda. Prema predanju, Gordana se kasnije udala u porodicu Bulkićevih, čime je njen ogranak nastavio životni put u drugom domaćinstvu. LJuba Škulić se oženio se Milicom (1918) iz Velikog Sela, a iz njihovog braka rodio se sin Jova (1940). Iako je Jova bio zaposlen u drugoj branši, najveći deo njegovog rada ostao je vezan za poljoprivredu, čime je nastavio tradiciju svojih predaka. U braku je dobio dve ćerke, pa se smatra da je time ugašena muška loza Baganarovih. Porodica je živela u Lenjivonoj ulici i bila deo svakodnevice našeg mesta, poznata po upornosti, radu na zemlji i skromnom životu. NJihova priča danas živi kroz sećanja starijih meštana, kao svedočanstvo o jednoj tihoj, ali dostojanstvenoj porodičnoj lozi.

U vreme kada su se u Starčevo doselili Škulići iz Ulice Vuka Karadžića, u mesto je pristigla i druga grana iste prezimenske zajednice, poznata kao Škulići iz JNA. Iako su obe porodice poticale iz Rumunije, radilo se o različitim lozama koje jesu bile krvno povezane, ali iz različitih porodica. Stara krvna povezanost je nepoznata.

Poslednji predstavnik ove grane u Starčevu bio je Aleksa Škulić (1926-2003),  znan kao Buš. NJegovi roditelji Kosta i Kamenka podizali su troje dece: sina Đuru, koji nije imao potomstva, ćerku Maricu koja se udala u Dolovu, i Aleksu, koji je ostao u rodnom selu i nastavio porodičnu tradiciju. Aleksa Škulić imao je dve ćerke. stariju LJubicu (1953),koja se odselila u Nemačku, gde je zasnovala svoju porodicu i dobila sina Jeseina, dok se mlađa, Jelica (1957), udala u Pančevu i dobila ćerku Mariju. Porodični život i svakodnevica Alekse Škulića bili su čvrsto vezani za zemlju i poljoprivredu, po čemu je ostao upamćen među meštanima.

Priča o Škulićima iz Ulice JNA danas predstavlja još jedan deo slojevite istorije Starčeva, podsećajući na vreme doseljavanja, susreta kultura i stvaranja novih porodičnih korena u banatskoj ravnici. S obzirom na to da mnogo ljudi iz ovih porodica nije među živima, svi podaci su prikupljeni na osnovu predanja ljudi kojima su oni još uvek u sećanju.