Sve je počelo u Barandi, 1910. godine, kada je rođen Radivoj Ilišev, u porodici Đoke i Leposave (rođene Kovač). Iako su se Iliševi u rodnom mestu prepoznavali po živopisnom špic-namenu “Papini“, sudbina je Radivoja odvela dalje. NJegovi roditelji, preduzimljivi ljudi koji su se bavili zemljoradnjom, držali su u to vreme i restoran sa prenoćištem na beogradskom Dorćolu, spajajući seosku vrednoću sa gradskim duhom.
Radivoj je bio čovek starog kova - obrazovan i pismen na srpskom, mađarskom i nemačkom jeziku. Trgovački zanat izučio je kod čuvenog Milera u Debeljači, a vojni rok u Konjičkoj regimenti u Zemunu krunisao je činom narednika. Upravo će ga taj spoj discipline i trgovačke veštine 1934. godine dovesti u Starčevo, gde se zapošljava u “nemačkoj radnji“ kao gvožđarski trgovac. Starčevci su ga odmah prozvali “Baranda“, a taj nadimak će, kao porodično obeležje, nositi i njegovi potomci.
Iste te 1934. godine, Radivoj staje na ludi kamen sa Ivankom Marinkov, čija je porodica (nadimak “Batakov“) takođe donela svoje običaje iz Bavaništa u Starčevo. Priča o njihovom skućavanju je priča o zajedništvu; prodavši zemlju u Bavaništu, Ivankini roditelji kupuju dom u Starčevu, gde im se kasnije pridružuju i rođaci, porodica Babić.
Mladi bračni par Ilišev, Radivoj i Ivanka, kupuju plac u Proletnjoj ulici, u neposrednoj blizini Ivankinih babe i dede Dobre i Jelene. Ratne godine donose strepnju, ali i radost - 1943. godine rađa se sin Vasa, koji ime dobija po kumu Vasi Živanoviću Kruški.
Posleratne godine donele su promene. Radivoj se, pored zemljoradnje, bavio i zidarskim zanatom, a porodica se pedesetih godina seli iz Proletnje u Lenjinovu ulicu. Sin Vasa, koji će postati najpoznatiji nosilac nadimka „Baranda„ u mestu, krenuo je putem moderne industrije, ali nikada nije napustio brazdu. Kao školovani alatničar, Vasa se 1961. godine zapošljava u pančevačkoj “Utvi“. Sudbina je htela da upravo kroz obrazovanje sretne ljubav svog života. Dok je vanredno završavao Mašinsku školu, upoznao je Milku Đorđev (špic-namena “Kicoš“), tadašnju učenicu Elektrotehničke škole. Milka, poreklom iz porodice sa dubokim korenima u Pančevu, Kovinu i Bavaništu, postala je Vasina životna saputnica 1973. godine. Oboje su svoj radni vek proveli u “Utvi“, deleći i fabričku halu i porodične obaveze u Starčevu.
Porodično stablo Iliševih nastavilo je da lista kroz ćerke Kamenku i Ivanku. Obe sestre su, uprkos životnim izazovima, ostale vezane za očevu kuću. Kamenka je svoje obrazovanje usmerila ka medicini i veterini, a iz braka sa Ivanom Radojičićem dobila je ćerku Iskru. Starija Ivanka, koja je takođe krenula putem veterinarskih nauka, udajom za Dragana Škulića nastavila je život u Starčevu, mestu koje je njihova porodica pre skoro jednog veka odabrala za svoj dom. Dragan i Ivanka su dobili ćerku Veru.
Nažalost, 2021. godina ostala je zabeležena kao tužna stranica u porodičnom letopisu, kada su preminuli Vasa i njegova sestra Kamenka (starija Kamenka se udala za Nikolu Matića još 1955. godine).
Danas, priča o Iliševima stoji kao svedočanstvo o jednom vremenu u kojem se znalo ko je čiji po nadimku, gde se znanje poštovalo, a zemlja čuvala. Od Radivojevog gvožđarskog kantara do Vasinih preciznih alata, Barandini su ostavili neizbrisiv trag u hronici Starčeva, podsećajući nas da su porodice temelj svakog mesta.
Vera Škulić