“Od rođenja sam živeo u tipičnoj lalinskoj prizemnoj  kući. Bila je klasično organizovana sa velikom sobom u kojoj je zidana furuna koja se ložila iz kuhinje. Tu je bio i još jedan zidani šporet sa metalnom pločom. U veliku sobu i kuhinju ulazilo se iz “foravza“, to je bio neki nemački izraz za predsoblje, a odatle se ulazilo i u malu sobu. Iz kuhinje smo imali i izlaz na još jednu manju ostavu koju smo zvali “komara“. Kupatilo u početku nismo imali u kući.

            Naša kuća je bila dugačka oko dvanaest metara, a široka oko osam. U nastavku kuće, u dužini od oko pet metara, bila je štala za konje i krave celom širinom kuće. Ulaz u štalu je bio iz dvorišta. Paralelno sa kućom nalazio se pomoćni objekat sa ambarom koji je oivičavao taj prednji deo dvorišta. Samo dvorište bilo je zemljano. Iza njega se nalazilo guvno gde su bile i svinje, živina i u nastavku manja bašta. Iz Ulice maršala Tita u početku su bila dva kolska ulaza, jedan za guvno i jedan za dvorište. Između njih, na ulici, u pravcu pomoćne zgrade, pamtim da je postojao bunar na čekrk. Pošto je bunar bio na ulici, mogao je vodu iz njega da uzima ko je želeo, međutim voda tu nije bila za piće. Nama je služila za stoku i zalivanje. Taj bunar se aktivno koristio, čini mi se do šezdesetih godina, kada je srušen. U to vreme, tradicionalne bunare, već su počele da zamenjuju pumpe za vodu. U našoj kući, vodu za piće donosili smo od Mirka Omčikusa koji je živeo niz ulicu (danas M. Tita, 38), kao i iz parka u centru gde je bio bunar, pa zatim pumpa koju su skoro svi koristili za piće. Mirko Omčikus je bio poslovođa u radnji “Trgocentar“, koja je bila u Domu kulture, do ulice. Tu je, inače, bila mesara, štofara i radnja mešovite robe.

            Kao mali, pamtim da je bila i “Trgoproduktova“ radnja, na raskrsnici Letnje i Maršala Tita (danas broj 22), koja je, čini mi se, bila aktivna do neke 1961-62. godine. Tu je radio čika Sava Sklena, tako smo ga zvali. Kada je prodavnica iseljena, u dvorištu te kuće, koja je iz dvorišta imala i privatne stanove, je bio veliki magacin, isto “Trgoproduktov“. Onda je mesto gde je bila prodavnica prepravljeno u još jedan stan.

            Ulica maršala Tita je imala drvorede dudova sa obe strane, dok je Letnja ulica sa leve strane imala dva reda dudova, a sa desne gde je bio dubok jarak jedan. Oni su kasnije povađeni, mislim oko sedamdesete godine. U tom širem delu Letnje ulice okupljali smo se i često igrali. Put u Letnjoj ulici pamtim kao prašnjav, i takav je bio sve do nekih osamdesetih godina. Od naše igre prašnjav je bio i ceo teren. Trava nikada nije stigla da poraste. Tu su dolazili da se igraju i iz drugih ulica i bilo je uvek dosta dece. Najčešće smo igrali fubal. Golovi su obično bile neke dve cigle. Kada nismo igrali fubal, igralo se klisa ili “između dve vatre“, sa gumenom loptom, i klikeri. Uveče smo igrali žmurke, pa se sakrivamo po kanalima. Tu smo se baš lepo družili, okupljali i provodili dane i dane. Cela ulica je bila naša. Igra se zaustavljala tek ponekad kada stanemo da prođu neka konjska kola i kada prođu, sve se odmah nastavlja.

            Pamtim i igre tokom zime, koje su uvek bile sa snegom. Sankali smo se na početku Letnje ulice, “na bregu“ pored Perovića na spustu ka ritu. Sanke smo sami pravili od dasaka. Tu ispod brega je bila Ponjavica (danas prvi kanal) gde smo se klizali. Pamtim jedan 27. januar, mislim 1963. godine, kada je napolju bilo baš hladno, minus deset stepeni. Snega je napadalo više od pola metra. Klizali smo se na Ponjavici i ja propadnem kroz led. Kako tada nije niko od nas imao neki skafander od plastike, već uglavnom vunenu i krpenu odeću od prirodnih materijala, to se sve baš natopilo na meni. Nekako sam došao do kuće, koja je bila dvestotinak metara odatle, smrznut. Kada me je mama videla, brzo me je stavila iza furune. To mesto je bio glavni lek. Tada nije bilo tople vode nego me malo plaknula sa hladnom da me opere. I danas se šalim da zbog toga posle nisam bio nikad posebno bolestan. Mada to nije bilo jedanput, znalo je slično da se desi više puta.

            Sećam se i jednom, to je bilo negde sa kraja novembra, kada su se obično klale svinje, pa je taj posao dogovorio i moj tata sa jednim čika-Pištom. Legli smo, a ja, pošto sam voleo taj deo godine, nisam mogao da spavam od uzbuđenja. Kada ujutru neko lupa na prozore. Kažu - “ustajte, sneg je do šalona“. Pa smo se svi digli da počistimo sve po dvorištu da bi moglo da se radi. U to vreme nakon svinjokolja znalo se da se dugo zasedi uveče. Sedi se i peva celu noć. Od tih zimskih dana pamtim po lepom i korinđanja po selu i druženja za Božiće, gde smo svi išli jedni kod drugih.

            Kada sam krenuo u zabavište 1956/57. godine, sećam se da nam je učionica bila na mestu gde je danas sala za venčanje Mesne zejdnice. Vaspitačica nam je bila Brana Stojković, žena od popa Bratića. Ona je kasnije bila nastavnica fizičkog. U prostoru gde smo išli u zabavište su mi pričali da je nekada bio bioskop. Kada sam krenuo u školu, nastava se odvijala u više zgrada u centru. Od ranih školskih dana u lepom sećanju mi je ostalo da su nas često vodili u šumu ka Omoljici. Tu smo išli na izlete. Išlo se i na Milje na Dunav, da se kupa.

(nastaviće se)

Dalibor Mergel