“U Starčevo su me doneli kao bebu sa šest meseci iz sela Stajkovce u okolini Vranja. Rođeni brat moje babe Stanko Anđelković, došao je u Starčevo odmah posle rata, kolonizacijom. Živeo je u Ulici Borisa Kidriča. On je bio poslovođa državnih kafana po Starčevu. Moj deda Tihomir je dovodio moju babu u Starčevo da vidi brata. U tim dolascima dedi se svideo život ovde, pa je rešio da se i on tu nastani, što je i učinio 1953. godine. Po dolasku je živeo u dodeljenoj nemačkoj kući na početku Ulice maršala Tita, da bi nedugo zatim kupio od Kalenderaca plac na sadašnjoj adresi Maršala Tita 33-35. Tu se tada nalazila jedna velika kuća na uglu. Svojim dužim delom bila je naslonjena na Ulicu Ivanački put, dok se zabatni deo kuće nalazio u Ulici maršala Tita. Ja se nje sećam da je bila napravljena slično kao i sve banatske, uz izuzetak jedne znatno veće sobe. Sećam se da je iz dvorišta bio glavni ulaz. Sa njega se, po ulasku, gledalo na kuhinju u kojoj se ložila furuna, dok se sama furuna nalazila u velikoj sobi na uglu kuće. Ta soba, mislim da je bila preko 10 metara. Štala je bila u produžetku kuće. Dvorište je imalo bunar i pomoćni objekat za stoku. Staze u dvorištu i oko kuće bile su popločane ciglama. Pričali su mi da je u prošlosti u toj kući, odnosno u toj velikoj sobi, nekada bila kafana. Da su bila velika spoljna vrata ka Ulici Ivanački put i dosta prozora. Ta je kuća srušena 80-ih godina, ali je od nje i dalje ostao podrum, sve do danas. Podrum je građen sa svodovima od cigala. Kažu mi da je to nekad služilo da se čuva led koji je hladio piće tokom leta, pa priča o kafani može biti istina.

            U to vreme u mom delu ulice između dve ćoške bilo je pedeset dvoje dece. Stariji ljudi su tada mnogo radili i po ceo dan su negde bili - na njivi, da peru veš ili su radili nešto oko stoke i rešavali svakakve druge obaveze. Bilo je važno da te nahrane tj. da dođeš kući kada je ručak, a sve između mogao si da se igraš napolju sa svima. Kroz ulicu je prolazilo tek poneko konjsko šinsko vozilo, tj zaprežna kola sa metalnim točkovima, kako smo ih tada zvali. Gumeni točkovi došli su kasnije. Kao deca igrali smo se klisa, klikera, okretanje kanapa, pravili smo luk i strele ili “topove“ od blata. Igrali smo i lopte ponekad. Dečaci i devojčice igrali su se zajedno. Ulice Starčeva 60-ih godina bile su znatno drugačije od sadašnjih. Sve poprečne i glavne ulice imale su dudove drvorede. Bilo je puno placeva bez kuća, dok sada toga skoro da nema. Stariji ljudi su mi pričali, ali nešto i ja pamtim, da je u odnosu na danas bilo možda i tri puta manje kuća. Negde krajem 1950-ih godina postavljane su i bandere za struju, a onda su na njih nakačili velike metalne zvučnike, koji su imali mislim i pola metra. Oni su služili kao razglas. Pamtim da smo okupljeni oko njih pratili prenose utakmica, nekada se puštala narodna muzika i ponekad objave. To je bilo možda do kraja 60-ih godina, posle su ih skinuli jer su polako već svi imali televizore i radio aparate. Na raskrsnici Vojvođanske i Ulice i maršala Tita, sećam se da je bila jedna udolina gde se uvek pravila velika bara. Ta bara je bila skoro stalno tu i delimično je bila regulisana nekim kanalom. Da se ljudi ne bi zaglavljivali tu u blatu na putu je postojala jedna ciglom zidana ćuprija, kao neki mostić, koji se prelazio. NJega pamtim kao mali. On je nestao tj. srušen je po asfaltiranju ulice. U neposrednoj okolini kuće, pamtim i đeram koji se nalazio na uglu ulica Ivanački put i Borisa Kidriča. U nastavku Ivanačkog puta, ka ritu, nalazio se još jedan đeram. Bilo ih je u Starčevu i okolini dosta. Oni su bili aktivni sve do sredine 60-ih godina prošlog veka, jer ih se sećam kao mali kada sam pored njih išao u školu. Vrlo je bila posećena pumpa u parku u centru Starčeva, gde su svi dolazili da pune burad sa vodom. Oko 5-10 metara od bunara, ka današnjoj školi bio je i jedan spomenik, ne sećam se tačno kakav, ali znam da je bio neki verski kip. Park je bio vrlo uređen. Cveće je bilo uredno posađeno, staze čiste, čini mi se da nisi smeo ni bicikl da voziš kroz park. Iz tog razloga smo se svi tu slikali za školske slike. Kada sma krenuo u školu, išao sam u zgradu gde je bila “Starčevka“. Pamtim da sam išao po užinu tu gde se sada nalazi muzej. To je bila glavna zgrada škole, i u njoj se nalazio direktor, zbornica, nekoliko učionica i direktorov stan. Direktor škole u moje vreme zvao se Miloš Belušević, i znam da je bio oženjen sa učiteljicom Katom. Živeli su u tom školskom stanu, koji je gledao ka dvorištu. Sećam se da nas je u taj stan vodila moja učiteljica Milana Batanjski da vidimo mašinu za veš. NJu je kupila direktorova žena. Ta mašina je verovatno bila među prvima u Starčevu. To je bila neka 1963. godina. 

                           Pomenuo sam da je moj deda-ujak bio upravnik državnih kafana. U Starčevu je bilo tri državne kafane, pa sam tako i ja kao dete ulazio u njih nekim povodima. Jedna kafana bila je na uglu gde je sada škola u jednom velikom objektu. Kafanu je činila jedna dugačka prostorija koja je dužom stranom bila paralelna sa malom ulicom, tako da je formirala prostoriju od oko 15 metara dužine i oko 7 metara širine. Ulaz joj je bio na ćošku, ukoso od zgrade Mesne zajednice, a unutra je imala veliki drveni šank na sredini dužeg zida, naspram vrata. Okolo šanka bili su raspoređeni stolovi. U tom objektu se pored kafane, na putu prema Omoljici nalazila još i mesara pa zatim saračnica, a u maloj ulici u nastavku dužeg dela kafane, bila je berbernica gde sam se šišao kao mali. Iz berbernice se ulazilo u svlačionicu fubalera. Kada se fubaleri presvuku, tako su išli na utakmice sve do rita gde je bio teren. Negde iza kafane bio je i jedan stan. Ta zgrada je srušena negde krajem šezdesetih godina, jer znam da sam 1968. bio u osmom razredu i tada je počela da se gradi nova škola. Kafana “Opatija“ bila je na mestu današnje picerije “Meks“, ali u jednoj staroj velikoj kući. Ona je bila svima dobro poznato mesto okupljanja. Treća kafana je bila “Lolinica“, ali tu sam najmanje odlazio, pa je se slabo sećam. Radila je i kafana “Orač“ na samom ulazu, iz pravca Pančeva, i kafana “Bardak“ u Ulici Borisa Kidriča. U centru, pored “Opatije“ bio je baba Katin drveni kiosk , a u kome je prodavala sladoled i razne slatkiše. Prodavala je leti i “zimski sladoled“  - tako smo zvali poslasticu koja je u stvari jabuka koja je prelivena sa šećerom. Pravili su i razne bombone. NJen sin je išao kroz Starčevo i prodavao sladoled, a ko nije imao novca mogao je da kupi sladoled za jedno jaje.

            Kada sam već bio mladić voleli smo da se okupljamo na mestu gde se danas nalazi pošta. Tu je bila jedna ograda, koja je razdvjala park od ulice. Voleli smo često da tu stojimo i sedimo. Glavno šetalište bila je ta strana centra, počevši od nekadašnje poslastičarnice kod Malajaca, pa do kraja Doma kulture, odnosno do velikog objekta koji je kasnije srušen a u kome je bila kafana. Kada hoćemo da napravimo veći krug onda skrenemo i prema školskim zgradama, kojih je bilo nekoliko oko parka. U Domu kulture je 60-ih godina i kasnije bilo puno igranki, gde su dolazili da sviraju i poznati ansambli tog vremena. Radio je i bioskop pa je to postalo glavno mesto za okupljanje mladih.“

Marko Ivošević