V
PUT U PANČEVO
Put u Pančevo počinjao je mnogo pre nego što bi kola napustila dvorište.
Počinjao je u Marijinim rukama, dok je prebrojavala šta treba poneti, šta se sme razmeniti, šta se ne sme zaboraviti i šta mora da se vrati kući makar se sve drugo odložilo za drugi put.
Tog jutra stavila je u kola džak pšenice, dobro uvezan, da se ne rasipa po putu. Pored njega spustila je mali svežanj domaćeg platna.
- Ovo predaj kome treba - reče Nikoli. - A so nemoj zaboraviti.
- Neću.
- Kad kažeš “neću“, ti već misliš na nešto drugo.
Živa, koji je svratio da vidi polazak, nasmeja se preko ograde.
- Marija, da ga pustiš samog, doneo bi ti točak, gvožđe, nečiju vest i tri obećanja. So bi ostavio u Pančevu da se ne dosađuje.
Nikola ga pogleda, ali se nije naljutio.
- Zato Pavle ide sa mnom.
Pavle se ispravi pored kola. Ići u Pančevo nije bilo isto što i otići do njive, do suseda ili do kraja sokaka. Put je vodio izvan onoga što je već poznavao: izvan kuća, izvan glasa zvona koji se lako čuje, izvan Nadela koji je već umeo da prepozna po mirisu, kroz vojlovačku šumu.
Marija mu popravi košulju.
- Gledaj gde staješ. I ne odvajaj se od oca.
- Neću.
- I pazi šta slušaš. U varoši svaka reč misli da je važna.
Nikola se nasmeja.
- Pusti dete da vidi svet.
- Neka vidi. Samo ne mora svakom svetu da veruje.
Kola su krenula dok je jutro još bilo meko. Starčevo je ostajalo iza njih, prvo kao sokak, zatim kao nekoliko krovova, a onda kao mesto koje se pamti više nego što se vidi.
Pavle je sedeo pored oca.
Put nije bio prav onako kako ga je zamišljao. Negde suv i tvrd, negde izrovan, negde mek od vode, negde zatravljen po ivici. Točkovi su škripali, konji sporo disali, a posle vojlovačke šume ravnica se širila sa obe strane kao da nema nameru da se završi.
- Koliko ima do Pančeva? - upita Pavle.
- Dovoljno da čovek usput razmisli šta mu treba.
- A ako zaboravi?
- Onda će ga kod kuće podsetiti.
Pavle je znao da Nikola misli na Mariju.
Kako su se približavali Pančevu, put je postajao življi. Sretali su ljude sa kolima, graničare, trgovce, žene sa korpama, čoveka koji je vodio dve svinje i jednog koji je nosio nešto umotano tako pažljivo da je Pavle pomislio da je u pitanju dete, a bila je samo staklena boca.
Pančevo se nije pojavilo odjednom.
Najpre se osetilo.
Po glasovima koji su dolazili sa više strana. Po mirisu dima, kože, stoke, pečenog hleba i vode. Po tome što je sve bilo gušće: kuće, ljudi, koraci, naredbe, psovke, pozivi, cene, pitanja.
Pavlu se učinilo da ovde svaki čovek nekuda žuri, čak i kad stoji.
Nikola je ostavio kola na mestu gde su i druga stajala. Pšenicu je trebalo izmeriti, platno predati, so kupiti, a usput čuti šta se govori.
Na pijaci je Pavle gledao sve odjednom.
Krzna, užad, so, gvožđe, drvene posude, noževe, ćupove, platno, sušenu ribu, kaiševe, potkovice. Gledao je kako ljudi mere, kako se prepiru, kako neko odlazi uvređen, pa se ipak vrati jer mu treba baš ono zbog čega se malopre zakleo da neće kupiti.
Jedan trgovac mu namignu.
- Mladiću, treba li ti nož? Dobar nož. Seče i hleb i neprijatelja.
Pavle se zbuni.
Nikola ga povuče za rukav.
- Nož koji mnogo priča obično malo vredi.
Kod merenja pšenice Pavle je prvi put video koliko je važno šta piše, ko gleda i ko drži meru. Pisar je beležio, čovek sa strane pazio, Nikola ćutao, ali nije skidao pogled sa posude.
- Zašto ga tako gledaš? - prošapta Pavle.
- Zato što se pšenica ne gubi samo na njivi.
Pavle je to zapamtio.
Kasnije su prošli pored mesta gde su stajali ljudi u vojničkim kaputima. Govorilo se o putu ka Kovinu, o stražama, o vodi, o nekim popravkama i o nečemu što Pavle nije razumeo. Ali je razumeo da od toga zavisi više sela.
Pančevo mu više nije bilo samo pijaca. Bilo je mesto gde se sastaju putevi, mere, naredbe i glasovi.
- Da li sve vesti prvo dođu ovde? - upita.
- Ne sve - reče Nikola. - Ali mnoge ovde dobiju noge.
Kupili su so.
Nikola je pažljivo spustio vrećicu u kola, kao da nosi nešto mnogo vrednije od belog kamenja koje peče jezik. Pavle je znao da će Marija prvo to pitati.
Na povratku su obojica ćutali duže nego u dolasku.
Pavle je gledao put pred sobom. Sada mu nije izgledao kao prazan prostor između Starčeva i Pančeva. Izgledao je kao žila kroz koju se kreću stvari bez kojih selo ne može: so, gvožđe, hartije, ljudi, glasine, naredbe, pomoć, strahovi.
Kada su se približili Starčevu, sunce je već počelo da pada.
Prvo su videli krovove. Zatim dim. Zatim ograde. Zatim Mariju na pragu.
- Doneli ste so? - upita pre nego što su se konji sasvim zaustavili.
Nikola pogleda Pavla.
Pavle se nasmeši i podiže vrećicu.
- Doneli smo.
Marija je uzela so, pa tek onda pogledala šta još ima.
- E, sad možete da pričate šta ste videli.
Nikola je vodio konje ka pojilu. Pavle je ostao kraj kola.
Na točkovima je bilo pančevačkog blata. Na džaku miris pijace. U očevom džepu manje novca nego jutros. U Pavlovoj glavi više glasova nego što je umeo da poređa.
Gledao je put kojim su došli.
- Tata - reče.
- Šta je?
- Put je čudan.
- Šta mu je čudno?
- Kad smo išli, sve mi je bilo daleko. Sad mi se čini da i Starčevo gledam drugačije.
Nikola priđe konju i spusti ruku na njegov vrat.
- Zato čovek i ide putem.
- Da ode?
- Da se vrati malo drukčiji.
Marija ih je pozvala u kuću.
Pavle je još trenutak gledao prema ravnici. Put se gubio u večernjoj izmaglici, ali nije nestajao.
Sutra će njime ponovo proći nečija kola. A sa njima i poneka vest.
(nastaviće se)
Petar Andrejić
Svet oko nas
Pančevo je u 18. veku bilo važno upravno, vojno i trgovačko središte južnog Banata. Za okolna graničarska naselja, među njima i Starčevo, put ka Pančevu značio je vezu sa pijacom, zanatima, vojnim vlastima, merama, naredbama i robom koja se nije mogla obezbediti u samom mestu. Tim putevima nisu se kretali samo ljudi i kola. NJima su u sela stizale vesti, službena obaveštenja, trgovačka roba i odluke koje su uticale na svakodnevni život na Vojnoj granici.