“Donju školu, na kraju Lenjinove ulice,   pohađala sam od prvog do četvrtog razreda, kao i sva deca iz Donjeg kraja. Učiteljica mi je, do trećeg razreda, bila Živka Jovanović, a u četvrtom razredu Biljana Marković.

            Kada sam pošla u prvi razred 1957-58. godine mislim da je škola već imala struju, ne sećam se da je bilo gasnih lampi. Škola je imala tri veće učionice u koje se ulazilo iz hodnika na sredini zgrade sa dvorišne strane. Onda je levo bila jedna učionica, desno druga i pravo treća. U hodnik se ulazilo iz dvorišta kroz velika drvena dvokrilna vrata, do kojih se penjalo stepenicama. Učionica je bila sa crnom tablom, pisalo se kredom, a negde u uglu stajala je kofa sa vodom i sunđerom za brisanje. Sedelo se u  skamijama za koje smo sedeli uglavnom po dvoje.                            

Učionice su bile okrečene, čini mi se, u zelenu boju. U uglovima su stajale manje tučane četvrtaste peći, oko metar visine, koje su se ložile kada za to ima potrebe. To su radili baba LJubica i deda Steva koji su bili domari. Sećam se da je deda Steva ujutru potpaljivao vatru i da su donosili ta drva pa ih naslažu pored peći u ćošku učionice. Drva su stajala u nekoj šupi u dvorištu. Toalet u školi nismo imali, već je on bio u vidu nekog poljskog objekta pri dnu placa, ali se toga slabo sećam.             Dvorište Donje škole nije bilo popločano. Imalo je dole uglavnom travu ili utabanu zemlju. Postojala je staza od ređanih cigala uz veliku zgradu škole, pa sve u krug, kao i jedna staza koje je povezivala školu sa zabavištem. Ono je bilo u odvojenoj, nešto manjoj zgradi.              

Prema Ulici JNA i Lenjinovoj  bila je zidana ograda. Prema komšiji pored nije bilo jake ograde, već nešto improvizovano. Tu pored je bio Jovica Đurišić pa smo nekada znali da se kratko poigramo i tu jer je imao velike kamare sa senom. Mala kapija - kapidžik, nalazila se sa obe strane glavne školske zgrade, dok se velika kapija nalazila između velike zgrade i zabavišta. Sve kapije su bile drvene. Mislim da nije postojao nikakav ulaz iz Ulice JNA. U delu dvorišta  nalazio se bunar za vodu.

            Škola je, mislim, uvek imala po jedno odeljenje đaka u generaciji barem to vreme koje ja pamtim. U drugom delu škole, gde je bilo zabavište, bio je stan u kome je živela učiteljica Mira Stojadinović i čika Vasa - njen sin, špicname Beložikanovi. U tom stanu, kada su oni otišli, došao je Vlasta Madić, nastavnik likovnog sa ženom Milijanom. Sada mislim da tu više niko ne stanuje. U velikoj školskoj zgradi bio je još jedan stan. Tu su došli da žive nastavnik Milče Velinov i učiteljica Jagoda, a njihovi potomci i dalje žive tu. 

            Zanimljivo je da nismo imali običaj da dolazimo mnogo pre početka časa, niti da ostajemo da se igramo u dvorištu posle škole. Ako smo hteli da se družimo to se uglavnom dešavalo na drugim mestima, iako čini mi se da nam niko nije branio da se tu igramo između smena ili pre škole.

            Na uglu kod škole, u Ulici JNA, nalazio se krst. Imao je neko zidano postolje, a krst znam da nije bio ni od metala ni od drveta već nekako zidan. Valjda od nekog betona sa malterom. Imao je oko sebe u krug zidanu ogradu prečnika okotri metra, i visine oko 80 santimetara, sve od cigle koja se videla. Tu smo se nekada sakrivali kada igramo žmurke. U pravcu Ulice JNA na strani ka Pančevu, imao je drvenu kapijicu. Unutar ograde je bila trava, dok je okolo bio zemljani put.

            Od petog razreda u školu sam išla u centru Starčeva. Razredna mi je bila Margareta Lović koja je predavala srpski. U školu sam uvek išla peške. Krenem od kuće Ulicom JNA, pa skrenem u Lenjinovu ulicu, pa posle u Maršala Tita do kafane “Opatija“. Usput smo išli hladovinom dudova, a ulice su uvek bile žive. Tu su bila deca iz druge smene koja igraju fudbal. LJudi na zaprežnim kolima koji negde idu ili se vraćaju sa obavljenog posla. Jata gusaka ili pataka koja se ispraćaju u rit ili vraćaju iz njega. Živina se ujutru redovno puštala u rit na prvi kanal ispod JNA.

            Preko dana zato nije bilo živine na ulicama. Izjutra ih gazde poteraju, a predveče su se same vraćale i svaka je znala svoju kuću. Kad stignu gusan se javlja da su stigli tako što jako gače. 

            Sećam se da je starčevačkim ulicama išao i karneval po završetku škole kada su se sva deca maskirala, pa se priredi povorka maski. Ne znam da li je to bilo česta praksa, ali znam da sam najmanje jednom učestvovala i imala jako lep kostim bele rade. Bilo je tu i maskiranih u crnce, u lale sa astragan kapama, u leptiriće ili nešto drugo, karakteristično. Povorka se kretala od Donje škole pa Lenjinovom ulicom, kada idemo svi sa učiteljicom u koloni. Pa do centra, kada se u praku udružujemo sa decom iz Gornje škole. Zatim smo nastavili Gornjim krajem, najpre Ulicom Ive Lole Ribara, pa smo se vraćali Ulicom Matije Gupca, i onda ulazili u Ulicu Žarka Zrenjanina nazad. Ta je povorka trajala i  bila je ideja da se prođe celo mesto.

            LJudi kada nas vide, onda izlaze pa aplaudiraju, daruju nas, daju spremljene čokoladice, bude baš nekako veselo. Za tu priliku roditelji su pravili deci maske od čega su imali. Moju haljinu kada sam bila bela rada ceo dan su šili tetka i mama i to od krep papira, a imala sam i neki cvet na glavi.

            Moja familija, Burjanović, bila je dosta imućna. Moj deda Laza je imao dve stotine lanaca zemlje za vreme Kraljevine. Iako se puno radilo, moja baka Marina Maja Burjanović, bavila se i humanitarnim radom, kao i moja prabaka sa mamine strane -  Katica Dragojerac. One su obe  bile članice Kola srpskih sestara. Baka mi je pričala dosta o tome. Ta organizacija imala je humanitarnu ulogu i postojala je u svim većim mestima. Pomagale su siromašnu decu da se školuju i obuku tako što su davale svoje stvari koje ne nose, ili su organizovale akcije da donira ko šta ima. Organizovale su da se prikupi ogrev za zimu siromašnima ili ako se neka udovica oko toga nije snašla.             Sećam se da je jednom i moj tata natovario pune taljige drva i odvezao gde mu je moja baba rekla. Članice Kola pomagale su se i međusobno kada je nekoj od članica bila potrebna pomoć. Na primer, da kreče jedna kod druge ili pospreme nakon krečenja, da se okopa bašta koja je zatravila i slično. To je, međutim, bilo u manjim grupama, dok su za veće akcije bile uključene sve koje mogu.

            U Starčevu je jedna od vođa bila baka Boja Grubetić koja je bila učiteljljica, a koja je, moguće,  bila i osnivač podružnice Kola u Starčevu. Koliko su mi pričali, mislim da su se okupljale u školskoj učionici Donje škole. Međutim, nije isključeno i da su sastanke imali kod svojih članica jednom kod jedne, drugi put kod druge. Znam da su mi pričali da su bile dosta povezane. Volele su Starčevo i bile odane ljudima, to je baka uvek naglašavala i znam da su uživale u tome što su se nekom našle.

            Godine 1937. bile su pozvane na prijem kod Kraljice Marije Karađorđević na Dvor. Iz Starčeva je na prijem otišlo dvadeset osam žena i dvoje male dece sa njima. Kraljica Marija je bila visoka pokroviteljka ove organizacije.

            Za tu priliku na prijemu kao uspomenu kraljica je iz njenih ruku dala mojoj baki kutiju dvorskih cigareta, kao i ostalim članicama, da ih počasti i da to odnesu svojim muževima kao pozdrav kraljice. Tu kutiju cigareta i dan danas čuvam. Na njoj piše “dvorske cigarete - državni monopol Kraljevine Jugoslavije“ što je značilo da one nisu mogle na drugom mestu da se nabave. U to vreme fabrički motanih cigara verovatno nije ni bilo u Starčevu, pa je i ta kutija sama po sebi bila ekskluzivitet.  

                  Kolo je sigurno bilo aktivno do početka rata 1941. godine, a nakon rata organizacija se nije ponovo okupljala.“

Marko Ivošević