“Kao deca voleli smo puno da lutamo. U igri smo često odlazili i van naselja, pa smo špartali po celom ataru. Roditelji nisu imali mnogo vremena za nas, a dece je bilo puno, te smo nalazili razne načine da se zabavimo. Šetnja je bila obavezna, čak i više kilometara od sela, a išli smo u svim pravcima.

            Naselje Šumice u vreme kada sam bio dete nije postojalo. Tu su mahom bili vinogradi, koji su počinjali već blizu Panevačkog puta, gde se danas nalaze prve kuće kojih, koliko se sećam, nije bilo tada ni jedne. U vreme pred branje vinograda obično su stariji ljudi boravili dan-noć u nekim kolibicama, koje su nekada bile napravljene za tu priliku, a neke su bile i trajnijeg karaktera. Sećam se da ako smo hteli da oberemo po koji tuđi grozd bez dozvole, da su znali da nas jure dede i babe koji su vinograde čuvali. Zato ako smo baš hteli da uberemo neki grozd, znali smo da odemo čak i do Nadela, dok to ne uspemo.  

            Pored Nadela sećam se i svetog mesta koje svi zovu Vodice. Ono je nekada pripadalo Starčevu i znam da je naša crkva bila nadležna da to održava, a danas mislim da pripada Vojlovici i da je u nadležnosti manastira. Vodica se kao dete sećam da je tu bila samo voda, odnosno bunar odakle se uzimala ta sveta voda. Čini mi se da nije bilo nikakvog posebnog objekta oko toga. Pričali su mi i da je bio neki lekoviti izvor vode u blizini bunkera, koje su sagradili Nemci tokom Drugog svetskog rata. Međutim, navodno je izvor zatrpan da bi se dobilo više obradive površine. Ti nemački bunkeri nalaze se na potezu Beli breg i mislim da su i oni danas skoro zatrpani. Kao deca do njih smo odlazili više puta i tu se zavlačili i igrali. Odlazak u rit nam je bio skoro svakodnevica. I on je dosta promenjen danas, u odnosu na to vreme. Danas malo ljudi pominje da je u ritu bilo veliko pozajmište peska. Ono se nalazilo kada se u rit izađe produžetkom sa ugla Baštenske i JNA ulice i kada se pređe prvi kanal preko ćuprije. Sve sa desne strane u tom potezu bio je pesak. Mislim da su odatle skoro svi u Starčevu uzimali pesak za gradnju, barem nečega, i to je bila praksa sve do 1980-ih godina, što nije tako davno ali o tome malo ljudi govori.

            Interesantno je i da se nešto pre tog prvog kanala, na istom putu nalazio i Dom slepih. On je mislim bio jedini Dom u Vojvodini gde su slepi i slabovidi živeli i radili pa je imao širi - regionalni značaj. Tog Doma se sećam da je imao više jednospratnih objekata od kojih je jedan bio glavni i on je bio nešto i viši. Dom se nalazio baš tako izvojen iz mesta, u ritu. Ne znam od kada je taj objekat tu, ni da li je imao neku drugu nemenu, ali znam da je sigurno tokom 50-ih i sve do druge polovine 60-ih godina on služio ovoj nameni. Pričali su mi da su negde krajem 60-ih godina, stanovnici Doma na neko vreme prebačeni u manastir Vojlovica i da su tu bili sve dok rafinerija nafte nije počela sa radom i dok nije napravljen Dom slepih u Pančevu, gde su svi zatim preseljeni. Mislim da je od tada taj objekat napušten i da je srušen tokom narednih godina. Kasnije mi je o tome pričala i komšinica koja je bila dosta starija od mene, a koja je radila i u Domu u ritu i u manastiru. Ona se zvala Radosavljević Desanka. NJen muž, Radosavljević Tomslav, koga smo zvali čika Toma, dok su celu familiju zvali Čerčilovi, tih godina je u Starčevu osnovao Fudbalski klub pod imenom “Partizan“.  Taj klub je mislim primljen i kao deo Sportskog saveza Pančeva, ali nije dugo trajao. Na putu za Milje, iz pravca stare škole (Lenjinova ulica), pa posle “drugog kanala“ nalazile su se nekakve zidane farme u kojima su gajene svinje i druga stoka. Ceo taj deo rita dobro pamtim jer smo na Milje tuda odlazili da se kupamo. Usput smo znali da uberemo poneki grozd, jer je i u tom delu bilo vinograda, kao i da pojedemo koju slasnu lubenicu ako na nju naiđemo. 

 Pored vinograda i bašti velik deo, tog poteza rita bili su pašnjaci. Pamtim da je tu bilo na ispaši konja sa vezanim prednjim nogama, da ne bi bežali. Bilo je goveda, krava i poneko krdo svinja. Pašnjaci su bili i u delu rita ispod Baštenske i Ritske ulice. Bilo je i dosta gusaka i pataka, naročito oko tog “prvog kanala“. Kao deca imali smo nekad zadatak da čuvamo stoku ili živinu. Ni to nam nije bilo teško jer nismo prestajali da se igramo, uvek nas je bilo dovoljno za neko druženje.

            Na putu za susedno Ivanovo, sećam se da je bila i jedna čuvarnica kanala, koju smo zvali “vekternica“. Tu smo kao deca svraćali da pijemo vode. U toj vekternici je živeo čika Laza sa ženom i decom. Tu sam navraćao i kasnije, kao momak, jer sam u blizini imao njivu. Znam da je imao celo imanje, baštu, dosta stoke i svega za jedno pravo domaćinstvo. Imao je pravi salaš. Mislim da je sedamdesetih godina taj objekat napušten, a ubrzo i srušen. Jedan sličan objekat - vekternica, ali sa manjim imanjem,  nalazio se na mestu gde se “Mirkov kanal“ uliva u Nadel. U toj kući je živeo čika Mirko, a objekat je imao sličnu sudbinu. I tu smo se,  kupali kao deca, a nekada su nas tu sa školom vodili i na izlet. Nadel je tada bio čist i nije bilo toliko trske.

            Osim što sam kao mali voleo da istražujem po Starčevu, voleo sam i kasnije da slušam priče drugih ljudi o mestu. Tako sam voleo da pričam i sa komšijom Nedeljkom Navalom, koji je bio nastavnik u našoj osnovnoj školi, a koji je, kako sam kaže, voleo da istražuje o prošlosti Starčeva. On mi je pričao i šta je otkrio iz vremena kada je Starčevo pripadalo Austrougarskoj monarhiji. Rekao mi je, da je nekada u mestu bilo mnogo kafana i da je svaka ulica imala barem po dve. Pričao mi je da su su ljudi u tom vremenu živeli u familijama, po više njih u jednoj kući. Sećam se i da pričao da je po formiranju Starčeva prvo pravoslavno groblje bilo oko današnje raskrsnice Dunavske i Ulice maršala Tita, kao i to da je put za Omoljicu išao ispod Starčeva, a ne gde je danas, kao i da je bio jedan krak Nadela koji je pravio slap negde oko nekadašnje Valjare. Taj slap je prestao da postoji kada je Nadel dobio nasip. Čuo sam i da je u vremenu Austrougarske svako selo moralo da ima neki zatvor ili pritvor. Starčevački pritvor se nalazio u jednoj pomoćnoj zgradi koja je imala ćelije, na današnjoj adresi Ive Lole Ribara br. 25.

            Starčevo krije svakave tajne. Bile su mi interesantne i priče iz ratnih vremena. Pre rata u mestu je bilo i mnogo Nemaca, kojih danas uglavnom više nema. Više starijih ljudi mi je pričalo i da je tokom Drugog svetskog rata u Starčevu bio štab ruske vojske pred napad na Beograd. On je bio smešten u današnjoj Ulici Oslobođenja u kući nekog Đure Hajduka. Čuo sam i da je menza te brigade bila smeštena u ulici Ive Lole Ribara na broju 31.“

Marko Ivošević