“Ulice JNA se kao dete sećam veoma dobro. Imala je kao i sve druge ulice velike dudove drvorede, kuće u pravilnim nizovima, guske koje su slobodno šetale... Imala je, takođe, duž cele ulice dosta dece koje su tu provodili vreme. Igrali smo se klisa, ćule (čule), šetali smo “na štule“, drvene, a obično su nam ih pravili očevi. Ako je neko imao sreću da u komšiluku ima nekog majstora ili stolara, onda je on pravio svima. Kasnije kada smo bili malo stariji, od 12 godina pa naviše, počeli smo da igramo fudbal u ritu. Tada je to bio veliki pašnjak, pa je bio i odličan teren za fudbal. Stoka sve lepo ugazi i poravna, a travu drži nisko gde god prođe. Bio je pun rit stoke. Ovaca, krava muzara po 7-8 čopora od po stotinu i više grla, gulji - kako smo zvali junice, telad i sve što nisu muzne krave.
Deo rita od manastira Vojlovice do negde spusta iz Lenjinove ulice, bile su ovce, zatim je bila svinjska paša, sve do početka Ulice JNA. Iza nje, preko prvog kanala, bili su konji. Onda su, dalje ispod Baštenske ulice, išle krave i gulje koje su se nastavljale i ispod Ritske ulice, sve do šume ka Omoljici. Tu je bilo i još jedna veća paša za ovce za Gornji kraj. Veća svinjska farma je bila ispod Leljinove ulice prema Milju, pa negde na pola puta. Na Torinama su bile farme, ali mislim nešto manje, a na današnjem mestu gde je PIK-ova farma, i tada bile krave, ali ne više od stotinak grla, što je bilo mali broj za to vreme jer je bila tek u povoju.
Pored fudbala igrali smo se i kauboja i indijanaca, noću skrivanja, šta god da nam je palo na pamet... Nije nas, čini mi se, niko ni tražio. Moj otac i njegovi vršnjaci su pred početak Drugog svetskog rata napravili ringišpil na uglu ulica JNA i Maršala Tita. Tu na raskrsnici je bio jedan breg, izdignut više od metar i na njemu je bio postavljen veliki drveni stub koji je od gore imao pokretnu gredu, sa čijih krajeva je visio kanap sa nekim sedištem. Onda tu devojke sednu, a momci ih vrte. To se ponavljalo često, pa je u jednom trenutku taj stub i okovan na vrhu, da bi mogao duže da traje i da bi se manje habao. Bilo je pokušaja i da se napravi ringišpil sa četiri sedišta. To je trajalo nekoliko godina, mislim do početka rata.
Na uglu Lenjinove i JNA, bio je jedan krst na sred puta. Oni koji su išli “širokim sokakom“ ka Pančevu, zaobilazili su ga sa desne strane prema staroj (donjoj) školi, a oni koji su išli od Pančeva, zaobilazili su ga sa druge, takođe njihove desne strane. To je bilo neko nepisano pravilo. Krst je bio na postamentu i ukupno je bio visok oko tri metra. Imao je ozidan zid od cigle, čini mi se u obliku osmougla, sa jednim vratancima da se može ući do krsta. Taj prostor unutar zidanog dela bio je okvirno tri sa tri metra. Krst je bio kameni, pun, bez šupljina. Oko njega smo se igrali i volele smo tu da se sakrivamo kada smo igrali žmurke. Srušen je kada je rađena ulica, negde početkom 70-ih godina, i ona je prva asfaltirana ulica u mestu. JNA, pa Maršala Tita. U to vreme nije niko smeo da razmišljao na način da se krst sačuva kao neko nasleđe. Samo je bilo pitanje ko će obaviti rušenje, a to se dosta dugo tražilo, jer niko od meštana to nije hteo, ni za novac.
Donja škola je, koliko se sećam, aktivno radila do 1983. godine, kada su svi prebačeni u novu zgradu u centru. Sa druge strane krsta, prema “šoriću“, odnosno izlazu u rit, nalazila se pumpa za vodu, koja je služila svima, kao neka javna česma. Taj šorić je imao širok zemljani prolaz gde je moglo da se više kola mimoiđe ili više stotina stoke da siđe ili se popne odjednom.
U pravcu između Proletnje i Dunavske ulice je bila jedna dolja u kojoj se nakupljala voda. Pričali su mi da je tu trebala da bude ulica ali nije nikad napravljena, valjda zbog toga. Tu su rađeni neki meliorativni radovi još u vreme Austrougarske . Znam da je tu negde bio jedan prohodan tunel za odvod vode gde smo se igrali kao mali, a gde su se igrala i moja deca. Tunel je bio dugačak toliko da je kraj bio baš tačkica, ali je bio prohodan i nije te bilo strah jer se približavaš svetlu. Bio je ozidan i izlaz mu se nalazio u ritu.
Treba pomenuti još jedan važan objekat iz ovog kraja koga više nema. Na izlazu u rit sa ugla JNA i Baštenske ulice, pa pre prvog kanala, nailazilo se na Dom slepih. Iseljen je sredinom šezdesetih godina. Kao mali smo odlazili tamo i, sećam se, bila je to jedna vrlo lepa zgrada sa ukrasima na fasadi. Ne znam čemu je služila pre ove namene, ali su mi pričali da je tu bila sigurno još pre rata, kažu još iz vremena Austrougarske. To je verovatno bilo neko veće imanje koje je pripadalo nekom veleposediku. Oko te zgrade je bila predivna hrastova šuma sa oko stotinak stabala. Voleli smo tamo da idemo jer je tu bilo mnogo nekih šarenih ptica. Odmah iza tog doma slepih bila je bara, a iza nje se vadio pesak. Ona se, ustvari, protezala od Rafinerije pa sve do Omoljice i to smo sve zvali “kapetanova bara“. Ona je kasnije regulisana kao “prvi kanal“.
Marko Ivošević