Dve godine sam naporno trenirao. Koristio sam teretanu, saunu, pripreme i gostujuće treninge u Obrenovcu i Beogradu. Moja želja je bila sve jača, a onda je trener primetio moj trud i počeo da me hvali i popravlja ono što ne valja. Počeo sam vrlo brzo da napredujem i da se takmičim.

            Takmičenje je počelo, velika buka, svi navijaju, “strašni“ sudija daje znak za početak borbe. Dečak naspram mene, sličan meni, kreće u napad. Jedan drugog pokušavamo da nadmudrimo i pobedimo. Ni sam ne znam kako se to desilo, sudija pokazuje moju pobedu, moj ipon. Tu se oborila moja prva prepreka. Ostale dve borbe su teže, a i bio sam umorniji. Obe sam pobedio i svi moji drugari viču: “Bravo Aleksa“. Mama i tata dižu ruke i raduju se.

            Konačno, i ja sam se popeo na to postolje broj jedan. Podigao sam medalju u vis i osećao taj ponos koji su moji drugari osećali. To je bila moja prva zlatna medalja. Nikada ne treba odustajati. Ja nisam, i sada sam još bolji nego pre, sa mnogo više medalja.

Aleksa Petrović 6/1

Čarobni grad

            Bio jednom jedan grad, po imenu Šareni Grad.

            U tom gradu ljutnja i svađa nisu bili dozvoljeni, a tek je vređanje bilo strogo zabranjeno. Svaka kuća je morala biti u istoj boji u odnosu na godišnja doba. Na zimu, kuće bi se same prefarbale u belu, na leto u žuto, na proleće u plavu, a na jesen u braon ili narandžasto. Baš ta promena boja je bila razlog imena - Šareni Grad. Kada je nevreme, umesto kiše, padale bi bombone na zimu, na Novu Godinu svi bi pojedinačno dobijali poklone i čestitke, kao i za Uskrs.

            Za malo siromašnije ljude unajmili bi pomoćnike da im u kutijama dostavljaju namernice i ostale potrepštine. Bilo bi prelepo. Drugarstvo, ljubav i doživotna prijateljstva širila bi se celim gradom.

            Zaista mi se svideo moj imaginarni grad. Stvarno bih volela da ovako dobrodušan grad postoji.

Nikolina Blazović 5/2

* * *

            Voleo bih da ja gradim svoj grad. Kada bih ja gradio grad svaka kuća bi bila na sprat. U mom gradu bi bilo četrdeset kuća. Svaka bi imala jednu terasu koja bi imala pogled na dvorište. U svakom bi bio obor za ovde, krave, svinje i dva psa. Svi u selu bi se prezivali Đurišić. Svi bi se bavili poljoprivredom i svi bi imali po deset traktora i četiri kombajna.

            Mom gradu bih dodao petsto njiva. Svi bi delili sve njive. Neki bi se bavili vinogradima imali bi i voćnjake. Svi bi na njivama sejali kukuruz, pšenicu i suncokret. Sve žitarice bi čuvali u središnjem delu grada gde bi bio veliki silos za sve žitarice. Moj grad bi se zvao “Đole Dejanovac“. Svi bi ispred kuća imali puno drveća cveća i trave.

            Svi bi se uvek dobro slagali i družili.

Dejan Đurišić 5/2

Kako sam ispunio svoj cilj

            Ovo leto je za mene bilo posebno, jer sam odlučio da skupim novac za telefon koji sam dugo želeo.

            Moj rođendan je krajem avgusta, a znao sam da novac koji ću dobiti kao poklon nije dovoljan, pa sam morao da se potrudim. Tokom celog leta sam pomagao mami u njenom salonu. Čistio sam pod, brisao prašinu, ribao sve što mi kaže i dobijao sam skromne dnevnice. Bilo mi je teško nekada. Drugari su se igrali napolju, a ja sam radio. Imao sam radno vreme koje sam morao da poštujem. Mušterijama sam kupovao kafu i dobijao za to bakšiš, kao nagradu za trud. Kada je stigao rođendan, dobio sam još nešto od moje porodice, sve sabrao što sam dobio i zaradio. U prodavnici telefona prodao sam stari telefon i skupio taman dovoljno za željeni.

            Svaki put kada ga uzmem u ruke, setim se leta i svega što sam radio da bi ostvario svoj cilj. Taj telefon znači za mene mnog više od običnog  uređaja.

David Vuković 6/1

Od trnja do zvezda

            Kroz detinjstvo menjala sam svoje snove za budućnost. Mislim da sam sada konačno odlučila.

            Kada sam bila mala, kada bi me neko pitao šta mi je san da budem kad porastem, uvek sam govorila - frizerka. Sada, kad sam malo starija i zrelija, shvatila sam šta mi je zapravo san.                Sa svojom sestrom Anastasijom stalno pričam o budućnosti i snovima. Imamo iste ciljeve. Posle osnovne škole sestra i ja zajedno bismo upisale gimnaziju u Pančevu, društevni smer. Iako znamo da je gimnazija teška, prihvatamo sve izazove. Nakon srednje škole volele bismo da upišemo Pravni fakultet. Želja nam je da budemo učenice na razmeni i odemo u Španiju da studiramo. A, ako ne uspemou tome, iznajmile bi smo stan u Beogradu ili živele u Studentskom domu. Kad završimo studiranje otvorile bi zajedno advokatsku kancelariju u Pančevu ili Beogradu.

            Nadam se da neću odustati od svojih snova, kao ni moja sestra. Imamo podršku porodice u svemu što radimo. Polako i postepeno, gradimo put do svojih snova.

Helena Nikolić 7/2